Jovan Sterija Popović – ŽALOSTNA POZORJA / priredio Radoslav Eraković
Novi Sad, Sterijino pozorje, 2014. – 500 str. – ISBN 978-86-85145-39-1
Jovan Sterija Popović – VESELA POZORJA / priredila Zorica Nestorović
Novi Sad, Sterijino pozorje, 2014. – 478 str. – ISBN 978-86-85145-38-4
U dve knjige sabran je celokupan dramski opus J. St. Popovića koji je sam autor podelio u dve grupe: «Žalostna pozorja» (priredio Radoslav Eraković) i «Vesela pozorja» (priredila Zorica Nestorović). Svaki tom, pored dramskih tekstova, sadrži predgovor priređivača, hronologiju Sterijinog života, selektivnu bibliografiju, podatke o izvođenjima, rečnik manje poznatih reči.
ŽALOSTNA POZORJA :Svetislav i Mileva, Miloš Obilić, Naod Simeon, Smrt Stefana Dečanskog, ‘Ajduci, Vladislav, Toržestvo Srbije, San kraljevića Marka, Skenderbeg, Lahan, Maksim Crnojević
Da nije napisao ništa do svoja «žalostna pozorja», Sterija bi, zahvaljujući njihovom broju i obimu, imao svoje mesto u istoriji naše književnosti i pozorišta. Ipak, pišući tragedije sa temama iz srpske istorije on se previše drži ustaljenih klišea: svi likovi deluju svedeno i uprošćeno, sve psihologije i svi odnosi i ishodi su unapred poznati. (…) Pozorja, igre i alegorije piše u prenaglašenom romantičarskom ključu po ugledu na Šekspira i romantičarske pisce ali njegovo doba slavi ga kao pisca ozbiljne drame i pesnika. (…) Kad jednim pogledom obuhvatimo sve ono što je Sterija napisao, kad vidimo koliki je obim, i kolika je raznovrsnost njegovih tvorevina, od pesama, epigrama, „natpisa“, romana, komedija i tragedija, i kad vidimo da tu raznovrsnost formi prati i raznovrsnost motiva i sadržaja, mogli bismo doći do zaključka da se ovaj neverovatni Vrščanin prihvatio džinovskog poduhvata: da sam napiše celu jednu književnost! Što je najlepše, ta njegova književnost je svojim najpretežnijim delom živa i danas. NJegove komedije i danas žive punim, bogatim i mnogostruko aktuelnim scenskim životom. NJegova poezija, kroz sve generacije pesnika i kritičara, ostaje na zavidno visokoj ceni. NJegov Roman bez romana doživljava se čak kao „anticipacija postmoderne proze“ (Sava Damjanov, i ne samo on). Jedino ova „žalostna pozorja“, uz još neke tekstove (Boj na Kosovu, na primer), ostaju izvan živih tokova srpske književnosti, kao vrednost isključivo književnoistorijska. Međutim, ko zna … (LJubomir Simović)
VESELA POZORJA :Laža i paralaža, Tvrdica, Pokondirena tikva, Zla žena, Ženidba i udadba, Beograd nekad i sad, Pomirenije, Prevara za prevaru, Volšebni magarac, Simpatija i antipatija, DŽandrljiv muž, Sudbina jednog razuma, Rodoljupci
Strukturna lepeza Sterijinih «veselih pozorja» izuzetno je razuđena tako da u ovom delu njegovog stvaralačkog opusa susrećemo jednočinke, dvočinke i drame u tri čina koje potvrđuju komediografsku klasicističku normu, istovremeno predstavljajući Sterijina razvijenija, ali i najpoznatija «vesela pozorja». U svojim komedijama bez srećnog završetka Sterija je opisivao strasti i poroke koji u biti najviše zla nanose onima koji se nalaze u njihovoj vlasti. Verovanje u isceliteljsku ulogu pozorišta motivisalo je pisca da, ne ukrašavajući turobno saznanje o nemoći čoveka već, sasvim suprotno, ogoljujući ga do krajnjih granica, demonstrira lekciju iz ‘nauke življenja’ onima koji ‘imaju oko da vide i uho da čuju’. Svojom maksimom da je teatar lek za bolesti moralne, Sterija je ukrstio isceliteljsku ulogu pozorišta sa njegovom obrazovnom funkcijom. Ovaj ukrštaj predstavlja pulsirajuće težište njegove prosvetiteljske misije oslonjene na vezi saznanja sa metodom kritičkog mišljenja.
«Ako je istinita priča da pisac svojim radom stvara ogledalo koje vešto skriva u uglovima naših života ne bismo li se ponekad pogledali i ugledali stvarnu sliku i priliku kako izgledamo, ako je verovati predanju da to pisci čine sa željom da se i sami sretnu sa sopstvenim likom i delom sačinjenim u večito teškim vremenima na ovim večito tragičnim prostorima, ako je i Jovan Sterija Popović izgradio jedno takvo ogledalo za sebe i ljude svoga vremena (pre sto pedeset i više godina ) da se vide i nasmeju i postide, danas je to njegovo veliko salonsko „stajaće ogledalo“ poprimilo zapanjujuću oštrinu i od „veselog pozorja“ davnih vremena ukazalo nam našu tragediju nagoveštenu u njegovim komedijama sa dobroćudnim ali i svojeglavo prgavim junacima. (…) Današnje Sterijino „veselo pozorje“ pojavljuje se u Sterijinom ogledalu tek kad skinemo crnu tkaninu i u salonskom ramu ugledamo istiniti lik našeg postojanja u vremenu moralnog, duhovnog i sveukupnog nestajanja: da se vidimo, nasmejemo i postidimo.» (Dušan Kovačević)
1806: U Vršcu je rođen J. St. Popović: otac Sterija Popović (poreklom iz grčko-cincarske porodice) bavio se trgovinom; majka Julijana, kćerka slikara Nikole Neškovića, kao udovica Vasilija Nedeljkovića (takođe slikara) ušla je u brak sa Sterijom Popovićem. Ona je uticala na duhovni razvoj sina Jovana, uz nju čita Sveto pismo i uči „slavenski“, dok je otac želeo da on postane trgovac. Tokom detinjstva pohađao je srpske, grčke i latinske škole, ali šire obrazovanje stiče intenzivnim čitanjem.
1823-1824: Završava treći razred gramatikalne škole u Vršcu i upisuje četvrti razred Karlovačke gimnazije, koja u to vreme radi po programu srpsko-latinskih škola (neguje se klasično obrazovanje, u kojem poetika, retorika i latinski jezik imaju važno mesto).
1824-1826: Završava peti i šesti razred gimnazije u Temišvaru, koja je takođe klasičnog tipa. Kao „nauki krasnorečija slišatelj“ objavljuje svoju prvu knjigu, spev Slezi imiže Bolgarija neščastije ljeta 1374 sbivšesja oplakivajet (Budim 1825). U tom periodu piše stihove i prevodi.
1826-1828: Nastavlja školovanje u Pešti kao „slišatelj filosofije“ (sedmi i osmi razred gimnazije). Počinje saradnju u Letopisu Matice srpske, objavljuje ode u duhu klasicističke poetike, započinje prepisku sa Vukom Karadžićem i štampa svoje dramske i romaneskne prvence: „žalostno pozorje“ Nevinost ili Svetislav i Mileva (Budim 1827) i roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida (Budim 1828).
1828-1830: Upisuje i završava prava na liceju u Kežmarku (danas Slovačka). U tom periodu počinje njegov stvaralački zaokret ka humornom, satiričnom i komičnom: nastaju njegove prva „vesela pozorija“ i „šaljive proze“.
1830-1840: Vraća se u Vršac, gde radi kao profesor latinskog jezika u privatnoj školi, a nakon položenog advokatskog ispita (Požun, 1835) bavi se advokaturom. Objavljuje prvi deo Romana bez romana (1832), a osim drama piše i satire, epigrame, aforizme. Leteća diletantska pozorišta u Novom Sadu, Somboru, Zagrebu, Sisku i Karlovcu igraju Sterijine komedije i tragedije, dok on u štampi polemiše sa kritičarima (Konstantin Popović, Pavle Ars. Popović, Konstantin Bogdanović) koji mu osporavaju originalnost i autentičnost. Krajem 1840. godine Jovan Sterija Popović konkuriše za mesto profesora Liceja u Kragujevcu.
1840-1848: Predaje prirodno pravo na kragujevačkom Liceju, a potom prelazi u Beograd gde je 1842. godine postavljen za načelnika u Popečiteljstvu prosveštenija (na toj funkciji ostaće do kraja svog boravka u Srbiji). Sterija u ovom periodu razvija živu naučnu, prosvetnu i kulturnu delatnost. 4/16. decembra 1841. izvođenjem njegovog „žalostnog pozorja“ Smrt Stefana Dečanskog otpočinje rad beogradski „Teatar na Đumruku“, čiji će repertoar i narednih godina popunjavati svojim komadima, režijama i prevodima (Igoa, Kocebua, Molijera). Sastavlja bukvare, gramatike i udžbenike (najvažniji je Retorika), učestvuje u izradi prvih prosvetnih zakona Kneževine Srbije i formiranju novih institucija kulture (pored ostalog, Narodne biblioteke i Narodnog Muzeja), jedan je od inicijatora Društva srpske slovesnosti (današnja SANU) i među njegovim prvim članovima: objavljuje u „Glasniku Društva srpske slovesnosti“ svoja saopštenja sa sednica Društva (vezana uglavnom za jezička pitanja, u kojima nije imao Vukovu podršku). Ulazi u polemiku sa dr Milovanom Spasićem (povodom njegovog udžbenika geografije), a ovaj koristi priliku da dovede u pitanje Sterijin komediografski rad: taj slučaj bio je inspiracija za „šaljivu igru“ Sudbina jednog razuma. U martu 1848. podnosi ostavku na funkciju u Popečiteljstvu prosveštenija i vraća se u Vršac: razlog ostavke bio je, kako sam kaže u jednom pismu, „vika na nas Švabe“, tj. otpor novog ministra prosvete Stefana Stefanovića Tenke prema Srbima-prečanima.
1848-1856: Sterijin povratak u rodni grad poklapa se sa revolucionarnim pokretom 1848. godine: kada su u januaru 1849. srpske trupe zauzele Vršac, Sterija postaje član Okružnog gradskog odbora, ali je i u toj ulozi kritički nastrojen (osobito prema patrijarhu Rajačiću). Po ulasku mađarske vojske aprila iste godine, Sterija ponovo odlazi u Beograd (ovog puta kao izbeglica!), da bi se uskoro konačno vratio u Vršac i 24.septembra/6.oktobra 1849. sklopio bračni ugovor sa udovom Jelenom Manojlović (rođ. Dimić). Piše i objavljuje poeziju, oglede o srpskim piscima, istorigrafske i teatarske članke, bavi se pitanjima srpske versifikacije i jezičko-pravopisnom problematikom. Izlaze mu Pozorištna dela: I i II „svezka“ u Beogradu (1848–1849), III u Novom Sadu i IV u Beogradu (obe 1853. godine), iako mu još niz komada ostaje u rukopisu. Sterijino zdravlje postaje sve lošije, zbog čega odbija da prihvati mesto profesora u novosadskoj gimnaziji 1853: iste godine izdata mu je dozvola za advokatsku praksu u Vršcu. NJegovo Davorje, pesnoslovni proizvodi u izboru I objavljeno je 1854. u Novom Sadu, starim pravopisom (crkvenom ćirilicom), što je ugledni „Srbski Dnevnik“ u broju od 16/28. januara propratio negativnim komentarom.
1856: umire u Vršcu, gde je i sahranjen. Poslednju počast u nekrolozima odali su mu neki od najznačajnijih savremenika: Jovan Subotić, Jakov Ignjatović, Đorđe Maletić, LJuba Nenadović, Jovan Ristić, Stevan Vladislav Kaćanski, Nikola Borojević …