Јован Стерија Поповић – ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА / приредио Радослав Ераковић

Нови Сад, Стеријино позорје, 2014. – 500 стр. – ISBN 978-86-85145-39-1

Јован Стерија Поповић – ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА / приредила Зорица Несторовић

Нови Сад, Стеријино позорје, 2014. – 478 стр. – ISBN 978-86-85145-38-4

У две књиге сабран је целокупан драмски опус Ј. Ст. Поповића који је сам аутор поделио у две групе: «Жалостна позорја» (приредио Радослав Ераковић) и «Весела позорја» (приредила Зорица Несторовић). Сваки том, поред драмских текстова, садржи предговор приређивача, хронологију Стеријиног живота, селективну библиографију, податке о извођењима, речник мање познатих речи.

ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА :Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон, Смрт Стефана Дечанског, ‘Ајдуци, Владислав, Торжество Србије, Сан краљевића Марка, Скендербег, Лахан, Максим Црнојевић

Да није написао ништа до своја «жалостна позорја», Стерија би, захваљујући њиховом броју и обиму, имао своје место у историји наше књижевности и позоришта. Ипак, пишући трагедије са темама из српске историје  он се превише држи устаљених клишеа: сви ликови делују сведено и упрошћено, све психологије и сви односи и исходи су унапред познати. (…) Позорја, игре и алегорије пише у пренаглашеном романтичарском кључу по угледу на Шекспира и романтичарске писце али његово доба слави га као писца озбиљне драме и песника. (…) Кад једним погледом обухватимо све оно што је Стерија написао, кад видимо колики је обим, и колика је разноврсност његових творевина, од песама, епиграма, „натписа“, романа, комедија и трагедија, и кад видимо да ту разноврсност форми прати и разноврсност мотива и садржаја, могли бисмо доћи до закључка да се овај невероватни Вршчанин прихватио џиновског подухвата: да сам напише целу једну књижевност! Што је најлепше, та његова књижевност је својим најпретежнијим делом жива и данас. Његове комедије и данас живе пуним, богатим и многоструко актуелним сценским животом. Његова поезија, кроз све генерације песника и критичара, остаје на завидно високој цени. Његов Роман без романа доживљава се чак као „антиципација постмодерне прозе“ (Сава Дамјанов, и не само он). Једино ова „жалостна позорја“, уз још неке текстове (Бој на Косову, на пример), остају изван живих токова српске књижевности, као вредност искључиво књижевноисторијска. Међутим, ко зна … (Љубомир Симовић)

ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА :Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Зла жена, Женидба и удадба, Београд некад и сад, Помиреније, Превара за превару, Волшебни магарац, Симпатија и антипатија, Џандрљив муж, Судбина једног разума, Родољупци

Структурна лепеза Стеријиних «веселих позорја» изузетно је разуђена тако да у овом делу његовог стваралачког опуса сусрећемо једночинке, двочинке и драме у три чина које потврђују комедиографску класицистичку норму, истовремено представљајући Стеријина развијенија, али и најпознатија «весела позорја». У својим комедијама без срећног завршетка Стерија је описивао страсти и пороке који у бити највише зла наносе онима који се налазе у њиховој власти. Веровање у исцелитељску улогу позоришта мотивисало је писца да, не украшавајући туробно сазнање о немоћи човека већ, сасвим супротно, огољујући га до крајњих граница, демонстрира лекцију из ‘науке живљења’ онима који ‘имају око да виде и ухо да чују’. Својом максимом да је театар лек за болести моралне, Стерија је укрстио исцелитељску улогу позоришта са његовом образовном функцијом. Овај укрштај представља пулсирајуће тежиште његове просветитељске мисије ослоњене на вези сазнања са методом критичког мишљења.
«Ако је истинита прича да писац својим радом ствара огледало које вешто скрива у угловима наших живота не бисмо ли се понекад погледали и угледали стварну слику и прилику како изгледамо, ако је веровати предању да то писци чине са жељом да се и сами сретну са сопственим ликом и делом сачињеним у вечито тешким временима на овим вечито трагичним просторима, ако је и Јован Стерија Поповић изградио једно такво огледало за себе и људе свога времена (пре сто педесет и више година ) да се виде и насмеју и постиде,  данас је то његово велико салонско „стајаће огледало“ попримило запањујућу оштрину и од „веселог позорја“ давних времена указало нам нашу трагедију наговештену у његовим комедијама са доброћудним али и својеглаво пргавим јунацима. (…) Данашње Стеријино „весело позорје“ појављује се у Стеријином огледалу тек кад скинемо црну тканину и у салонском раму угледамо истинити лик нашег постојања у времену моралног, духовног и свеукупног нестајања: да се видимо, насмејемо и постидимо.» (Душан Ковачевић)

1806: У Вршцу је рођен Ј. Ст. Поповић: отац Стерија Поповић (пореклом из грчко-цинцарске породице) бавио се трговином; мајка Јулијана, кћерка сликара Николе Нешковића, као удовица Василија Недељковића (такође сликара) ушла је у брак са Стеријом Поповићем. Она је утицала на духовни развој сина Јована, уз њу чита Свето писмо и учи „славенски“, док је отац желео да он постане трговац. Током детињства похађао је српске, грчке и латинске школе, али шире образовање стиче интензивним читањем.

1823-1824: Завршава трећи разред граматикалне школе у Вршцу и уписује четврти разред Карловачке гимназије, која у то време ради по програму српско-латинских школа (негује се класично образовање, у којем поетика, реторика и латински језик имају важно место).

1824-1826: Завршава пети и шести разред гимназије у Темишвару, која је такође класичног типа. Као „науки красноречија слишатељ“ објављује своју прву књигу, спев Слези имиже Болгарија нешчастије љета 1374 сбившесја оплакивајет (Будим 1825). У том периоду пише стихове и преводи.

1826-1828: Наставља школовање у Пешти као „слишатељ философије“ (седми и осми разред гимназије). Почиње сарадњу у Летопису Матице српске, објављује оде у духу класицистичке поетике, започиње преписку са Вуком Караџићем и штампа своје драмске и романескне првенце: „жалостно позорје“ Невиност или Светислав и Милева (Будим 1827) и роман Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (Будим 1828).

1828-1830: Уписује и завршава права на лицеју у Кежмарку (данас Словачка). У том периоду почиње његов стваралачки заокрет ка хуморном, сатиричном и комичном: настају његове прва „весела позорија“ и „шаљиве прозе“.

1830-1840: Враћа се у Вршац, где ради као професор латинског језика у приватној школи, а након положеног адвокатског испита (Пожун, 1835) бави се адвокатуром. Објављује први део Романа без романа (1832), а осим драма пише и сатире, епиграме, афоризме. Летећа дилетантска позоришта у Новом Саду, Сомбору, Загребу, Сиску и Карловцу играју Стеријине комедије и трагедије, док он у штампи полемише са критичарима (Константин Поповић, Павле Арс. Поповић, Константин Богдановић) који му оспоравају оригиналност и аутентичност. Крајем 1840. године Јован Стерија Поповић конкурише за место професора Лицеја у Крагујевцу.

1840-1848: Предаје природно право на крагујевачком Лицеју, а потом прелази у Београд где је 1842. године постављен за начелника у Попечитељству просвештенија (на тој функцији остаће до краја свог боравка у Србији). Стерија у овом периоду развија живу научну, просветну и културну делатност. 4/16. децембра 1841. извођењем његовог „жалостног позорја“ Смрт Стефана Дечанског отпочиње рад београдски „Театар на Ђумруку“, чији ће репертоар и наредних година попуњавати својим комадима, режијама и преводима (Игоа, Коцебуа, Молијера). Саставља букваре, граматике и уџбенике (најважнији је Реторика), учествује у изради првих просветних закона Кнежевине Србије и формирању нових институција културе (поред осталог, Народне библиотеке и Народног Музеја), један је од иницијатора Друштва српске словесности (данашња САНУ) и међу његовим првим члановима: објављује у  „Гласнику Друштва српске словесности“ своја саопштења са седница Друштва (везана углавном за језичка питања, у којима није имао Вукову подршку). Улази у полемику са др Милованом Спасићем (поводом његовог уџбеника географије), а овај користи прилику да доведе у питање Стеријин комедиографски рад: тај случај био је инспирација за „шаљиву игру“  Судбина једног разума. У марту 1848. подноси оставку на функцију у Попечитељству просвештенија и враћа се у Вршац: разлог оставке био је, како сам каже у једном писму, „вика на нас Швабе“, тј. отпор новог министра просвете Стефана Стефановића Тенке према Србима-пречанима.

1848-1856: Стеријин повратак у родни град поклапа се са револуционарним покретом 1848. године: када су у јануару 1849. српске трупе заузеле Вршац, Стерија постаје члан Окружног градског одбора, али је и у тој улози критички настројен (особито према патријарху Рајачићу). По уласку мађарске војске априла исте године, Стерија  поново одлази у Београд (овог пута као избеглица!), да би се ускоро коначно вратио у Вршац и 24.септембра/6.октобра 1849. склопио брачни уговор са удовом Јеленом Манојловић (рођ. Димић). Пише и објављује поезију, огледе о српским писцима, историграфске и театарске чланке, бави се питањима српске версификације и језичко-правописном проблематиком. Излазе му Позориштна дела: I и II „свезка“ у Београду (1848–1849), III у Новом Саду  и IV у Београду (обе 1853. године), иако му још низ комада остаје у рукопису. Стеријино здравље постаје све лошије, због чега одбија да прихвати место професора у новосадској гимназији 1853: исте године издата му је дозвола за адвокатску праксу у Вршцу. Његово Даворје, песнословни производи у избору I објављено је 1854. у Новом Саду, старим правописом (црквеном ћирилицом), што је угледни „Србски Дневник“ у броју од 16/28. јануара пропратио негативним коментаром.

1856умире у Вршцу, где је и сахрањен. Последњу почаст  у некролозима одали су му неки од најзначајнијих савременика: Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Ђорђе Малетић, Љуба Ненадовић, Јован Ристић, Стеван Владислав Каћански, Никола Боројевић …