Миодраг Ђукић – СЕЋАЊА
приредила Снежана Кутрички
Нови Сад, Стеријино позорје; Београд, Удружење драмских писаца Србије, 2014. – 136 стр. – ISBN 978-86-85145-35-3
(…) Миодраг Ђукић био је човек (добродошлих) крајности. Био је републиканац који је исказивао вишак смисла и за монархисте, атеиста који је суверено тумачио вековечите библијске теме, грубијан који се, очас, претварао у човека голубијег срца, спортиста који се за кафанским столом осећао исто тако добро као у арени, сабеседник који је, именујући све наше гриже и муке, имао становиште које изграђује и умудрује човека. У једној ствари је, пак, био неусколебив – био је одан пријатељ који је држао до геста пријатељства, исказујући га у свакој прилици. У њему, његовом васпитању, животном и интелектуалном ставу препознавао сам веродостојност стародревне изреке да се дрво на дрво наслања, а човек на човека. У дружењу с њим уверио сам се да је пријатељство саставни део земаљског спокоја и земаљске среће, да култура није замена него кључ живота, да она цвета и расте само из живота и да је, у најлепшем смислу, огледало у којем се одражава свест, веровање и традиција једног народа. Наше пријатељство није било цвет једног тренутка, нити плод једног времена.
Био је драмски писац изузетно занимљивог опуса који је мери свог драмског дара, за државне службе, приступао с мером ретке (али подразумевајуће) дистанце, министар културе којега је волела Србија, готово очински наднет над вишебојним крајолицима српске културе, национални човек уверен да се, у земљи као што је наша, мора изнаћи мера истинског саодноса између националног и општеграђанског патриотизма. (…) Селимир Радуловић
Миодраг Ђукић је рођен 1938. у Прокупљу. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Био је дугогодишњи председник Удружења драмских писаца Србије. Био је министар за културу Србије, председник Културно-просветне заједнице Београда, директор издавачке куће „Просвета“, а дуго година и директор Музеја позоришне уметности. Друштвеним, културним и политичким ангажманом дао је велики допринос у изградњи културног идентитета Србије. Као истакнута личност у културно-просветном животу обављао је низ важних друштвених функција. Аутор је великог броја драмских дела, од којих су многа и изведена, почев од комада Стрип-тиз код Џакера у Академском позоришту „Бранко Крсмановић“, 1968. Драма Потраживање у мотелу награђена је на конкурсу Народног позоришта, где је премијерно изведена 1971. Једна од његових најпознатијих драма Александар изведена је у Југословенском драмском позоришту, затим Кисеоник у позориштима у Зрењанину и Нишу, а Кртичњак у Народном позоришту у Београду. Ђукићеве драме извођене су и на Радио Београду, а већи број комада објављен је у часопису Театрон, као и у књижевној едицији „Савремена српска драма“. Умро је у Београду, 2010. године.