60 ГОДИНА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА
(документарна грађа)
Приредила Александра Коларић

Нови Сад, Стеријино позорје, 2016. – 540 стр. – ISBN 978-86-85145-43-8

Стеријине годишњице (1806–1856) обележаване су и слављене 1956. године неуобичајено широко и садржајно. Одржане су свечане академије у Вршцу, Новом Саду, Београду и Загребу. У више од стотину професионалних и аматерских позоришта извођена су Стеријина дела. Бројне изложбе, документарни филм, монографије, зборници, ћланци и стручни радови у новинама и часописима широм југословенског простора, бавили су се Стеријиним животом и делом. На Првим југословенским позоришним играма Стеријиног позорја 1956. године, за Стеријине награде такмичила су се, у част стопедесете годишњице рођења, само позоришта са представама Стеријиних дела.

Угледни професор загребачке Академије за казалишну умјетност Славко Батушић, члан првог Главног одбора Стеријиног позорја (председник Јосип Видмар), овако је видео оснивање Позорја: „ Стеријина јубиларна година дала је сретан повод да се одрже Прве југословенске позоришне игре и да се утврди конкретан план за њихову будућност. Зашто је та част припала Новом Саду? Одговор је сасвим једноставан: по праву што га тај град има као колијевка не само војвођанског и српског већ и широко југословенског препородног театра.“ Били су, дакле, Стеријини јубилеји „сретан повод“ за оснивање фестивала савремене домаће драме и његово брзо израстање у позоришну институцију широких и разноврсних домаћих и међународних програма. Идеја зачета у кругу угледних новосадских интелектуалаца, прихваћена је у свим културним и позоришним центрима тадашње државе. Она је очигледно била у правом дослуху и са потребама позоришта, са израстањем нових генерација позоришних уметника и са променама и новим струјањима у општедруштвеној и културној клими. За прихватање ове идеје, за однос према Стерији и позоришту уопште у ондашњим политичким круговима, вероватно је била од значаја и Крлежина оцена, изречена неколико година раније, да је „Од плејаде наших романтичних драматичара остао једини Стерија. Лажа и паралажа, Кир Јања, Покондирена тиква, Београд некад и сад, Родољупци ствари су сценски још увијек живе, и оне ће живе остати.“

С пуно разлога би се могло рећи да је оснивање Стеријиног позорја имало и елементе институционализације једног културног, књижевног и позоришног покрета. Можда је то био и први прави прекретнички догађај и искорак у култури, посебно позоришној уметности, југословенског простора. Само из Србије (Београд и Нови Сад) у кругу оснивача, између осталих, били су Иво Андрић, Милан Богдановић, Милан Дединац, Станоје Душановић, Ели Финци, Милиош Хаџић, Велибор Глигорић, Љубиша Јовановић, Младен Лесковац, Душан Матић, Вељко Петровић, Бошко Петровић, Радомир Радујков, Бојан Ступица, Миливоје Живановић. Бројношћу и угледом писаца и позоришних стваралаца нису заостајале ни друге националне средине, културни и позоришни центри. Није било незапажено ни учешће политичких личности у оснивању Позорја. Све до деведесетих година прошлог века и распада земље, у рад Позорја, у креирање његових све бројнијих и разноврснијих домаћих и међународних програма, укључивале су се нове, тек стасале генерације стваралаца, уметничка удружења, научне, уметничке и образовне институције. Тако су, рецимо, међународним програмима Позорја (тријеналне изложбе позоришне књиге и периодике, сценографије и костима, позоришне фотографије, Међународни симпозијум позоришних критичара и тетролога, међународни стаж младих критичара), успостављању сарадње и партнерства са међународним позоришним организацијама, страним позоришним институцијама, позоришним часописима и најистакнутијим позоришним ствараоцима из света – посебан допринос у појединим периодима (предводили међународне одборе и комисије Стеријиног позорја) давали Јоже Јаворшек, Петар Селем, Слободан Селенић, Јован Христић, Никола Кољевић, Огњенка Милићевић, Драган Клаић, Александра Јовићевић, Иван Меденица.

Милета РАДОВАНОВИЋ
директор Позорја1985–2003.