Zoran Maksimović
SVE NAŠE HEDE
„Heda Gabler” Henrika Ibzena u pozorištima Srbije
Dramsko stvaralaštvo norveškog dramatičara Henrika Ibzena (1828–1906), pripada samom vrhu svetske dramske literature. S genijalnom pronicljivošću ovaj pisac detektuje probleme ličnih sudbina i konflikte pojedinca sa društvom i društvenim normama. U literaturi je ostao poznat kao iskreni zagovornik ravnopravnosti polova i u književnost uneo fenomen žene posmatran u širim okvirima. Do danas ne jenjavaju popularnost, aktuelnost i interesovanja pozorišta za scenska tumačenja njegovog dramskog opusa.
Predmet istraživanja knjige SVE NAŠE HEDE izvorno je doktorska teza Zorana Maksimovića koja se bavi izvođenjima drame Heda Gabler u pozorištima Srbije kroz istoriju (deset premijera), i vrednovanje njihovih umetničkih dometa u evropskom kontekstu. Radi oživljavanja prohujalih scenskih zbivanja, u pokušaju analize i celovitijeg sagledavanja ovog teksta, teatrološkom metodom rekonstrukcije rasvetljavaju se dve senske postavke Hede Gabler – u režiji Mate Miloševića (Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd 1975) i u režiji Dimitrija Đurkovića (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad 1984). Teatrografski deo knjige sadrži podele uloga u svim izvedenim predstavama, popis Ibzenovih drama na našim pozornicama, popis prevodilaca njegovih drama na srpski jezik i filmografiju Hede Gabler. Rad je ilustrovan izvornim materijalom (dokumenti, integralni dramski tekstovi, beleške, scenografske skice, mizanscenski tlocrti, plakati, programske knjižice, afiše, fotografije…).
Dramska dela Henrika Ibzena, i nakon njegove smrti, inspirišu nove generacije reditelja i žive svoj scenski život diljem svetskih pozorišnih scena. Nesumnjiv doprinos svakako daje i srpsko pozorište.
BELEŠKA O AUTORU
Zoran Maksimović je rođen u Sremskoj Mitrovici (1963). Završio je Karlovačku gimnaziju i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za istoriju. Magistrirao i doktorirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Odsek teatrologije. Honorarno je radio u Srpskom narodnom pozorištu, Sterijinom pozorju, Radio Novom Sadu i TV Novi Sad. Stalno zaposlen u Arhivu Vojvodine (od 1991), potom u Pozorišnom muzeju Vojvodine u Novom Sadu (1995), gde i danas radi (od 2002. do 2017. bio je direktor).
Redovni član Matice srpske (od 1995, a od 2004. član Odbora Odeljenja za scenske umetnosti u muziku; od 1995. radi na naučnim projektima ovog Odeljenja i Leksikografskog-biobibliografskog odeljenja, Srpski biografski rečnik – od 1996. i Leksikon pisaca Jugoslavije – od 1999). Saradnik Enciklopedije Novog Sada (od 1999) i Srpske enciklopedije (od 2007). Bio je urednik oblasti za pozorište i film enciklopedijskog zbornika Znamenite ličnosti Srema (2000–3). Član Glavne redakcije naučnog projekta Pozorišna kultura Vojvodine PMV-a, i Srpske, Ruske, Redakcije za operu i balet i Redakcije za pozorište za decu i lutkarstvo (2003). Član Glavne redakcije i urednik Pozorišne struke Enciklopedije Vojvodine (od 2013). Član uredništva Zbornika za scenske umetnosti i muziku MS (od 2016).
Od 2006. član je Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije (ogranak AITC pri Unesku). Saosnivač Fondacije „Laza Kostić” (London, Beograd, Novi Sad, 2009). Potpredsednik Novosadske sekcije Međunarodnog saveta za igru (CID pri Unesku, 2014) i potpredsednik Saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici (od 2014).
Autor i priređivač više publikacija, između ostalih: 70 godina Pozorišta mladih, 2001; Mira Banjac, 2002; Buđenje sna – „San letnje noći“ na sceni Srpskog narodnog pozorišta, 2003; Pozorišni Nušić (v. a.), 2004; Dvadeset godina umetničke igre Dijane Kozarski, 2004; Tragom Indije – Hramovi, lutke i pozorište/Trace of India – Temples, Dolls and Theatre (sa I. Koči), 2004; Vladimir Marenić – pozorišno slikarstvo, scena i kostim (sa B. Niškanović i R. Lazićem), 2005; Radule Bošković – umetnost pozorišnog plakata, 2005; Pozorišta Vojvodine, 2006; Jurij LJvovič Rakitin – život, delo, sećanja (sa E. Uspenski i A. Arsenjevim), 2007; Oksana Storožuk – daveset godina umetničke igre, 2009; Pozorje Laze Kostića, 2011; Mira Banjac – 60 godina umetničkog rada, 2011; Theatre poetics of Laza Kostic, 2012; Pozorišni muzej Vojvodine – 30 godina/Theatre Museum of Vojvodina – 30th (v. a.), 2012; Umetnost igre Milana Lazića (sa G. Teglaši V.), 2013; Tragom pozorišne baštine, 2015; Ibzenove drame na vojvođanskim scenama, 2016.
Objavljivao je i u zbornicima radova, periodičnim publikacijama i dnevnim listovima. Radovi su mu prevođeni na: engleski, slovački, mađarski, poljski, rusinski, rumunski i romski. Autor je i dvadesetak muzeološko-teatroloških izložbi (Srbija, Slovačka, Mađarska, Velika Britanija, Republika Srpska).