Зоран Максимовић
СВЕ НАШЕ ХЕДЕ
„Хеда Габлер” Хенрика Ибзена у позориштима Србије
Драмско стваралаштво норвешког драматичара Хенрика Ибзена (1828–1906), припада самом врху светске драмске литературе. С генијалном проницљивошћу овај писац детектује проблеме личних судбина и конфликте појединца са друштвом и друштвеним нормама. У литератури је остао познат као искрени заговорник равноправности полова и у књижевност унео феномен жене посматран у ширим оквирима. До данас не јењавају популарност, актуелност и интересовања позоришта за сценска тумачења његовог драмског опуса.
Предмет истраживања књиге СВЕ НАШЕ ХЕДЕ изворно је докторска теза Зорана Максимовића која се бави извођењима драме Хеда Габлер у позориштима Србије кроз историју (десет премијера), и вредновање њихових уметничких домета у европском контексту. Ради оживљавања прохујалих сценских збивања, у покушају анализе и целовитијег сагледавања овог текста, театролошком методом реконструкције расветљавају се две сенске поставке Хеде Габлер – у режији Мате Милошевића (Југословенско драмско позориште, Београд 1975) и у режији Димитрија Ђурковића (Српско народно позориште, Нови Сад 1984). Театрографски део књиге садржи поделе улога у свим изведеним представама, попис Ибзенових драма на нашим позорницама, попис преводилаца његових драма на српски језик и филмографију Хеде Габлер. Рад је илустрован изворним материјалом (документи, интегрални драмски текстови, белешке, сценографске скице, мизансценски тлоцрти, плакати, програмске књижице, афише, фотографије…).
Драмска дела Хенрика Ибзена, и након његове смрти, инспиришу нове генерације редитеља и живе свој сценски живот диљем светских позоришних сцена. Несумњив допринос свакако даје и српско позориште.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Зоран Максимовић је рођен у Сремској Митровици (1963). Завршио је Карловачку гимназију и дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на Катедри за историју. Магистрирао и докторирао на Академији уметности у Новом Саду, Одсек театрологије. Хонорарно је радио у Српском народном позоришту, Стеријином позорју, Радио Новом Саду и ТВ Нови Сад. Стално запослен у Архиву Војводине (од 1991), потом у Позоришном музеју Војводине у Новом Саду (1995), где и данас ради (од 2002. до 2017. био је директор).
Редовни члан Матице српске (од 1995, а од 2004. члан Одбора Одељења за сценске уметности у музику; од 1995. ради на научним пројектима овог Одељења и Лексикографског-биобиблиографског одељења, Српски биографски речник – од 1996. и Лексикон писаца Југославије – од 1999). Сарадник Енциклопедије Новог Сада (од 1999) и Српске енциклопедије (од 2007). Био је уредник области за позориште и филм енциклопедијског зборника Знамените личности Срема (2000–3). Члан Главне редакције научног пројекта Позоришна култура Војводине ПМВ-а, и Српске, Руске, Редакције за оперу и балет и Редакције за позориште за децу и луткарство (2003). Члан Главне редакције и уредник Позоришне струке Енциклопедије Војводине (од 2013). Члан уредништва Зборника за сценске уметности и музику МС (од 2016).
Од 2006. члан је Удружења позоришних критичара и театролога Србије (огранак AITC при Унеску). Саоснивач Фондације „Лаза Костић” (Лондон, Београд, Нови Сад, 2009). Потпредседник Новосадске секције Међународног савета за игру (CID при Унеску, 2014) и потпредседник Савета Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици (од 2014).
Аутор и приређивач више публикација, између осталих: 70 година Позоришта младих, 2001; Мира Бањац, 2002; Буђење сна – „Сан летње ноћи“ на сцени Српског народног позоришта, 2003; Позоришни Нушић (в. а.), 2004; Двадесет година уметничке игре Дијане Козарски, 2004; Трагом Индије – Храмови, лутке и позориште/Trace of India – Temples, Dolls and Theatre (са И. Кочи), 2004; Владимир Маренић – позоришно сликарство, сцена и костим (са Б. Нишкановић и Р. Лазићем), 2005; Радуле Бошковић – уметност позоришног плаката, 2005; Позоришта Војводине, 2006; Јуриј Љвович Ракитин – живот, дело, сећања (са Е. Успенски и А. Арсењевим), 2007; Оксана Сторожук – давесет година уметничке игре, 2009; Позорје Лазе Костића, 2011; Мира Бањац – 60 година уметничког рада, 2011; Theatre poetics of Laza Kostic, 2012; Позоришни музеј Војводине – 30 година/Theatre Museum of Vojvodina – 30th (в. а.), 2012; Уметност игре Милана Лазића (са Г. Теглаши В.), 2013; Трагом позоришне баштине, 2015; Ибзенове драме на војвођанским сценама, 2016.
Објављивао је и у зборницима радова, периодичним публикацијама и дневним листовима. Радови су му превођени на: енглески, словачки, мађарски, пољски, русински, румунски и ромски. Аутор је и двадесетак музеолошко-театролошких изложби (Србија, Словачка, Мађарска, Велика Британија, Република Српска).