Светислав Јованов – ЈУНАК И СУДБИНА : Поетика немачке романтичарске трагедије
Библиотека Синтезе, Књ. 6
Уредник Миливоје Млађеновић
Нови Сад, Стеријино позорје, 2011. – 288 стр. – ISBN 978-86-85145-28-5
Тематски оквир ове студије је истраживање феномена субјекта и жанра, а конкретан предмет представља однос између јунака (манифестације субјекта) и судбине (манифестације поретка) у трагедији као жанру par excellence – и то на примеру њеног последњег целовито оствареног обрасца – немачке романтичарске трагедије. У уводном делу аутор формулише опште методолошке поставке теорије жанра, а потом даје историјско-критички преглед основних елемената и односа у жанровским обрасцима античке и Шекспирове трагедије. Потом, у средишњем делу студије, анализирају се елементи јунака и универзалног поретка или судбине – другим речима, релација трагичког сукоба – у репрезентативним трагичким остварењима немачког романтизма: Егмонту Јохана Волфганга фон Гетеа, Валенштајну Фридриха Шилера и Дантоновој смрти Георга Бихнера. Циљ студије Светислава Јованова је да се покаже како су трагичари немачког романтизма – тежећи да, с једне стране, прикажу сукоб модерног трагичког јунака као потпуно аутономне, слободне и самосвесне индивидуе с историјом као новом судбином, а да, с друге стране, за уобличење таквог сукоба искористе обележја јунака и судбине типична за античку и шекспировску трагедију – одлучујуће утицали на развој и перспективе модерне трагедије, а тиме и на модерно схватање субјекта и жанра.
О АУТОРУ
Светислав Јованов (1953, Јазак), дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 1975, магистрирао 1991. и докторирао 2011. темом Субјект и жанр у романтичарској драми. Био је драматург и уредник у драмском програму Телевизије Нови Сад, уредник „Времена књиге“, директор Драме СНП-а (2000/2001), заменик управника истог позоришта (2003/2004) и директор Драме на српском језику Народног позоришта у Суботици (2004-2007). Сада ради као драматург у Српском народном позоришту. Обављао је функцију селектора Стеријиног позорја (1998-2000), члан је редакције часописа Сцена, уредник издавачке делатности Стеријиног позорја, а од 2010. члан Уметничког већа Позорја. Од 2005. председава жиријем награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“. Члан је Асоцијације позоришних критичара Србије и Српског књижевног друштва. Од 2011. је председник Српског центра Међународног позоришног института и члан International Playwrights’ Форума у оквиру ITI.
Објављене књиге: Рајски тровачи (есеји о драматургији разлике), Београд 1987; Јеретик у олтару (имагинакције), Вршац 1994; Обманути Ерос (женско питање у српској драми), Београд 1999; Шекспир, Кот и ја (антитеатролошки есеји), Краљево 2003. Саставио је (с Весном Језеркић) антологије Предсмртна младост: Антологија најновије српске драме 1995–2005, I део (Нови Сад 2006) и Историја & Илузија: Антологија најновије српске драме 1995–2005, II део (Нови Сад 2007). Приредио књигу драма Борислава Пекића Роботи и сабласти (Нови Сад 2006) и Драме Марија Варгаса Љосе (Зрењанин 2010). Остале ауторске књиге: Пикник на Голготи (светска књижевност Борислава Пекића), Београд 1994; Час лоботомије (енциклопедијски зверињак Данила Киша), Београд 1997; Речник постмодерне, Београд 1999.
Изведене драме: Далеко од Пеште (Кикинда, 2000), Четири мале жене (драматизација романа Љиљане Јокић-Каспар; Зрењанин, 2006) и Робољупци (драматизација Пекићевог Златног руна; Врање, 2010).
Добитник је Стеријине награде за театрологију за 2000. годину.