VREME TESKOBE
Sterijino pozorje nije, niti je bilo, a valjda neće ni biti ni presek, ni prosek pozorišnog stanja duha, niti stanja pozorišta u Srbiji. Ova manifestacija je, bar tako je doživljava većina pozorišnih delatnika, snimak vitalnosti, kapaciteta i potencijala pozorišnih vrednosti prelomljenih kroz domaću dramsku literaturu.
Najznačajnija tekovina Sterijinog pozorja je da opiše model sveta u kome živimo i ustanovi kakav je dramski izraz tog modela i da na osnovu toga vrednuje nastale pozorišne tvorevine.
O pandemiji korone i njenom delovanju, uticaju na pozorišni život, samo toliko: iscrpla nas je, iscedila, ispraznila, emotivno i mentalno pomerila iz težišta. To može lako da se ustanovi u brojnim ostvarenjima iz minulog perioda. Mnogi pozorišno vredni poslovi pretrpeli su oštećenja na strukturalnom, značenjskom i recepcijskom nivou. Otuda se osećanja teskobe, straha, potuljenosti, iznemoglosti i razočaranja nameću kao opšte stanje duha koje je zaposelo i naš pozorišni prostor. Kada se tome doda i mogućnost da našu kulturu preplavi nekultura koja izbija odasvud, slika je još neveselija. Ne preostaje nam ništa drugo nego borba da se i pozorišni sistem rehabilituje i ojača.
U minulom selekcionom ciklusu uživo sam video 51 predstavu pozorišta u Srbiji i regionu, i sedam predstava u formi video snimka. Od ukupnog broja premijerno izvedenih predstava 21 je praizvedba domaćih dramskih dela, među kojima i tri autorska projekta i četiri dramatizacije proznih dela.
Između dva Pozorja uočile su se učestale postavke klasičnih komada, ukupno je izvedeno trinaest dela naše klasike. Među njima prednjači interesovanje za dela Branislava Nušića: izvedeno je šest Nušićevih naslova (dva puta Sumnjivo lice, jedan put Protekcija, Vlast i Narodni poslanik i ređe izvođeni komad Ne očajavajte nikad. Sledi Jovan Sterija Popović sa tri drame izvedene u protekloj sezoni. Među njima su i Ajduci, Sterijina drama koja se zaista retko izvodi. Zanimljivo je da se probudilo interesovanje za Trifkovićevu Izbiračicu koja je postavljena u dva pozorišta. U dragocena i ređa istraživanja dramske baštine spada i postavka ekspresionističke drame Kod večite slavine Momčila Nastasijevića. Rediteljski pristup delima naših dramskih klasika kretao se od jednostavne rekonstrukcije razgovetnog dramaturškog uvezivanja, osavremenjene verzije složenije strukture, ili groteskne stilizacije, kao i one inscenacijekoje odlikuje dramska punoća likova. Bilo je i takvih u kojima su suvišni, preterani, znakovno ne uvek razgovetni elementi pretili da ugroze značenje predstave. Kad je reč o zastupljenosti dela naših savremenika i dela „živih klasika“, igrano je deset takvih dramskih dela. Uglavnom su to komadi čija je vrednost već proverena na Sterijinom pozorju, među njima ističemo da su drame Ljubomira Simovića igrane u tri pozorišta. Smatram važnim postavljanje teksta Okamenjeno more Velimira Lukića u Pozorištu „Bora Stankovića“ u Vranju. Primetno je da je od pojave pandemije koronavirusa značajno opao broj izvođenih drama naših pisaca u regionu i svetu. U ovom selekcionom periodu beležimo samo tri srpska dramska dela u regionu: Nušićeva Protekcija u Narodnom pozorištu u Sarajevu i Sumnjivo lice u Narodnom pozorištu u Bitolju (Severna Makedonija), te Simovićevo Putujuće pozorište Šopalović u istom teatru. Podaci o zastupljenosti naše drame van naših granica u ovom trenutku jasno govore o neophodnosti značajnijeg ulaganja u promociju domaće dramske književnosti u regionu i svetu.
Već nekoliko godina pozorišnim repertoarima, ne samo u Srbiji, dominira tema ženskog stvaranja, stradanja, ženske uloge u društvu u svetu muškaraca. Tako je i ove godine. Čak i letimičan pregled naslova ukazuje na takvu tendenciju: Ova će biti ista, Trpele, Poslednje devojčice, Ja sam ona koja nisam itd. Kruženje tih motiva samo ukazuje da je osetljiva problematika položaja žene i potraga za njenim identitetom u svetu muškaraca uvek aktuelna. Svet, odnosno dramaturgija počiva na istoriji muško-ženskih, odnosno žensko-muških relacija u neprestanom kolopletu najvažnijih egzistencijalnih pitanja (porodice i porodičnih odnosa, odrastanja i sazrevanja, političkog angažmana, tiranije kapitala itd. U našim pozorišnim krugovima u unutrašnjosti govorka se i o tome da bi bilo pravično da se prilikom selektovanja predstava uzmu u obzir i neki periferni, vanestetski faktori, da se umetnički rezultati vrednuju srazmerno, prema umetničkim resursima i finansijskim parametrima, produkcionim mogućnostima. Čini se, međutim, da Pozorje mora da ostane festival, reprezentacija najvećih celovitih ostvarenja, a ne potencijalnih a nedosegnutih umetničkih namera i ciljeva, ma koliko takvi projekti bili vredni uvažavanja. Sterijino pozorje mora da ostane cilj, vrhunska tačka kojoj stremi srpsko pozorište i do koje se dolazi beskompomisno.
Citatnost je kao naslaga postmodernizma, odavno, učestala pojava u izgradnji dramskih dela. Paralelno sa ovim postupkom, kao neka vrsta njegove nadgradnje, često se u našim pozorištima pribegava izgradnji drame po motivima. Kao što su nekada, u nedostatku domaćih originala, repertoare srpskih pozorišta zauzimale „posrbe“, tako su se danas umnožile adaptacije, dramatizacije ili drame inspirisane naslovima ili nastale po motivima kultnih romana ili filmskih ostvarenja. Tu se otvara polje za diskusiju orginalnosti dramskog izraza, naročito kada je reč o delima inostranog porekla. Autorstvo novonastale forme je nesumnjivo, ali pitanje originalnog pristupa građi postaje vrlo složeno. A naročito u svetlu osnovne misije Sterijinog pozorja, ideje da se na ovaj način podstiče, razvija i unapređuje savremeni dramski izraz u Srbiji.
Savremeni srpski dramski autori u svojim delima zaokupljeni su problematikom vremena u kome nastaju, upućuju na njegove protivrečnosti, izglobljenost, lomove i šokove. Dramski autori (jednako pripadnici mlađe generacije čija se poetika tek oformljuje i dramski pisci čija su dramska dela već valorizovana) tragaju za odgovorom na važna društvena pitanja, rat i njegove traumatične posledice. U novije vreme pojavljuju se i drame u kojima se tematizuje migrantska kriza, ekonomska kriza, pitanja rodne i seksualne opredeljenosti, distopija, globalizacija. Kad je reč o logici izgradnje drame, prisutni su različiti postupci: „rasparčavanje“, montaža, segmentacija, dedramatizacija drame itd. A kad je tehnika dramskog iskaza u pitanju, svakako se mora istaći sve prisutnije poetsko oblikovanje dramskog teksta.
Primetno je da je i literarni teatar, uprkos njegovim protivnicima, još uvek živahna i zdrava forma. Tradicionalna dramska forma aristotelovsko-hegelijanskog ustrojstva jeste načeta, ali ne i istrošena. Ova forma, istina, polako uzmiče pred fragmentarnom i kolažnom, ali komadi velikog obima koji zahvataju životni tok tome odolevaju.
Srpska dramska klasika, odnosno dela iz dramske baštine u ovoj sezoni učestala su u repertoarima naših pozorišta, često radikalno inovirana, rekonstruisana ili dekonstruisana, sagledana u novom savremenom svetlu, inovirana, aktuelizovana.
Raduje činjenica da je sve više ženskih autora među piscima i rediteljima i autorskim ekipama (od devet izabranih predstava četiri su režirale žene).
Vedrinu u našu teatarsku stvarnost unosi i činjenica da su se među autorima čija su dela odabrana za ovogodišnje Pozorje (ili oni čije su predstave procenjene kao vredne) našli i autori identifikovani kao uspešni na Konkursu Sterijinog pozorja za savremeni dramski tekst.
Međutim, ne raduje činjenica da je u minuloj sezoni evidentno mali broj dela naših dramskih pisaca savremenika, etabliranih i uvaženih, nagradama potvrđenih autora, a naročito nema praizvedbi njihovih dramskih dela.
Na kraju, ističem najvažniju karakteristiku ovogodišpnjeg takmičarskog programa koja proističe iz osnovne misije Sterijinog pozorja, a to je zastupljenost prvoizvedenih, originalnih dramskih dela: od devet predstava u takmičarskom programu pet su praizvedbe, od kojih su četiri originalne drame a jedna je dramatizacija romana. Kada se ovome dodaju i podaci da će na otvaranju, kao i na zatvaranju Sterijinog pozorja biti izvedene praizvedbe dramskih dela, stiče se optimistična slika o ostvarivanju misije Sterijinog pozorja.
TAKMIČARSKA SELEKCIJA 67. STERIJINOG POZORJA
1. IZBIRAČICA, pisac Kosta Trifković, režija Iva Milošević; Narodno pozorište/Narodno kazalište/ Nepszinhaz Subotica
Iz Trifkovićeve vodviljske strukture Izbiračice, rediteljka Iva Milošević u prvi plan izlučuje kritički odnos prema pitanju slobode i slobodnog izbora, a potiskuje danas izlišni obračun komediografa koji se tiče nedaća vojvođanskog građanstva na izmaku devetnaestog veka. Tako likovi besprekorno rekonstruisane bidermajer epohe, deluju iz perspektive savremenog gledaoca kao likovi teatra apsurda, ili su nalik lutkama čije konce vuče ceremonijal-majstor skrivenih moći, u skladu s pravilima bidermajer epohe, što vrlo često podrazumeva i odricanje od sopstvenog, intimnog stava, poricanje sopstva, odnosno identiteta. Drugačije rečeno, radi se o prefinjenom obliku tlačenja i tiranije.
2. PROTEKCIJA, pisac Branislav Nušić, režija Kokan Mladenović; Narodno pozorište Sarajevo (Bosna i Hercegovina)
U Protekciji Kokan Mladenović predočava teatarsku sliku društva duboko zahvaćenog korupcionaštvom i nepotizmom, društva alave birokratije i političkih nakarada. Nušićevom Protekcijom, pre sto godina otvoreno je Narodno pozorište u Sarajevu. Kokan Mladenović mudro i duhovito kreira delotvoran koncept predstave: sjedinjuje dva sveta, prošlo i sadašnje, vodviljsko i angažovano, klasično i savremeno. Kao autor adaptacije Milena Bogavac dodala je anažovane songove, aktuelizovala i modernizovala dijalog, i najvažnije, povezala sudbinu protagoniste sa sudbinom Branislava Nušića. Tako je Nušićev dobroćudni smeh Mladenović pretvorio u razorno surovu komiku i satiru.
3. KOD VEČITE SLAVINE, pisac Momčilo Nastasijević, režija Sonja Petrović; Srpsko narodno pozorište Novi Sad i Centar za razvoj vizuelne kulture Novi Sad
Poetska i muzička drama o fatalnosti, u kojoj se topos incesta i žudnje okončava teskobom, ludilom, prokletstvom i zločinom, preoblikovani su u snažnu, ekspresionističku, glumački strasnu predstavu o bezgraničnosti ljubavi, patnji i pokajanju. Sonja Petrović uspela je da Nastasijevićevu parabolu o neuništivosti telesne žudnje, koja odvodi junake i junakinje u zločin i smrt, prevede u scenski artikulisan govor, da zaumne govorne izraze uplete u sve jasne i razjašnjene delove radnje. Njena režija sadrži elemente istinskog pozorišnog rituala kojem se glumački ansambl zdušno predaje.
4. ČUDO U ŠARGANU, tekst Ljubomir Simović, režija Jagoš Marković; Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd
Prividno naturalistička, apsolutno čudesna dramska povesnica o identitetu raskriljena je od neobičnih, nesrećnih životnih priča do centralne ideje o čudesima čoveka koji će na sebe preuzeti grehove skupine stradalnica i stradalnika izgubljenih u vremenu i prostoru. Jagoš Marković je rediteljski virtuozno uskladio ritam zbivanja sa istančanim tonalitetom Simovićeva dramske poezije satkane od jezika svakodnevice utapajući je u dobovanje neprekidne kiše, simboličke predapokaliptične opomene.
5. GODINE VRANA, tekst i režija Siniša Kovačević; Narodno pozorište Beograd
U osnovi drame Siniše Kovačevića su istorijski događaji u Beogradu „dve ledene ratne zime“ Prvog svetskog rata. Uprkos tome, ljubav, sentimentalnost i strastvenost su dominantne odlike drame Godine vrana. U scenskoj realizaciji reditelj Kovačević vešto koristi prostor na različitim planovima i perspektivama, u dubinu i u visinu (ledena pustopoljina, sivi preteći olovni oblaci). Stilizovani, koreografisani naleti vrana u kombinaciji sa predmetima, muzikom i tišinama, krikovima i ritmovima prevazilaze svoju izvornu metaforičnost i dovode do najdubljih i najskrivenijih emocija: tuge, ljutnje, straha, teskobe, izazivajući snažno dejstvo kod publike koja žudi za neposrednim slikama. Zlokobne, preteće vrane nad Srbijom, istovremeno uspelo dejstvuju kao vezivno tkivo scenskih slika.
6. ROLERKOSTER, tekst Jelena Kajgo, režija Milica Kralj; Atelje 212 Beograd
Komedija Rolerkoster dotiče brojna važna područja naše savremenosti: religiju, identitet, tehnološki i informatički progres, mentalno i duhovno ustrojstvo ljudskog bića. Rediteljka Milica Kralj na osnovu ovog dramskog teksta, sučeljavajući dva sveta (stari, naivan i dobroćudan, sa bizarnostima i dehumanizmom novog) gradi urnebesnu komediju sa elementima teatra apsurda i groteske.
7. POSLEDNjE DEVOJČICE, tekst Maja Pelević, režija Kokan Mladenović; Pozorište „Deže Kostolanji“ Subotica
Na osnovu drame Maje Pelević, Kokan Mladenović gradi snažno, inteligentno, celovito i poetski intonirano pozorje o prvim (rođenje) i poslednjim (smrt) stvarima ovog našeg beznadežnog Sveta. Ova duboko intimna dramska povest, odslikava i globalnu sliku sumraka naše civilizacije u kojoj je sve, uključujući i najnevinija bića, ljudski podmladak, podložan zakonima tržišta. Na gledaočeva čula ova monolitna pozorišna struktura, u zanosnoj igri i pesmi glumačkog ansambla teatra „Deže Kostolanji“, deluje kao dramska simfonija, kao autentični urlik, vapaj, poslednja Opomena čovečanstvu.
8. FLEKE, tekst Tijana Grumić, režija Jug Đorđević; Kraljevačko pozorište
Zato što je pisana iz perspektive deteta, drama Fleke Tijane Grumić poseduje posebnu, poetsku vrednost. Predstava o odrastanju devojčice u miljeu jasno polarizovnih rodnih uloga i uz permanentno prisustvo smrti, zadržava tu poetičnost, uprkos okrutnom paradoksu na koji se oslanja. Atmosfera predstave je sentimentalna, bojena čežnjom, snivanjem, ali neprekinuto osenčena flekom, prisustvom smrti. Rediteljski postupak Juga Đorđevića karakteriše brižljiv pristup lirskoj fakturi drame Tijane Grumić tako što potcrtava scenski atraktivne, vedre, asocijativne nizove, svesno gradeći kontrast u odnosu na stalnu prisutnost atmosfere tuge i sete. Tako je nastala celovita čudesna vrteška od nedosanjanih snova.
9. BLUDNI DANI KURATOG DžONIJA, tekst Filip Grujić, dramatizacija Dimitrije Kokanov, režija Jovana Tomić; Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház Novi Sad i Sterijino pozorje
Jedna od modernih verzija parabole o „sinu razmetnom“. Džoni, tragajući za ocem – a istovremeno suprotstavljajući se „ženskom“ principu – nastoji da pronađe sebe. Još jedna dramska priča o odrastanju jer junak ni sam ne zna ko je. Džoni je avanturista, hrabar, snažan, zavodljiv, narcisoidan, duhovit, razmažen i ranjiv. Uistinu, on je „željan ljubavi i pažnje jedne osobe za kojom traga na svom putovanju“. On je i junak i antijunak. Lirična polivalentost je osnova rediteljskog pristupa Jovane Tomić. Ona pažljivo i upečatljivo, služeći se povremeno i ironijom, razvija niz žanrovskih varijacija koje nalazi u zgusnutoj dramatizaciji Dimitrija Kokanova.
NETAKMIČARSKA MEĐUNARODNA SELEKCIJA „KRUGOVI“
I u selekciji Krugovi sledimo koncept Takmičarske selekcije, odnosno načelo da se biraju predstave iz korpusa nacionalne dramaturgije. Na taj način Sterijino pozorje još jednom nastoji da potcrta doslednost u ostvarivanju svoje osnovne misije. Na osnovu toga za ovogodišnje 67. Sterijino pozorje predlažem predstave:
1. JA SAM ONA KOJA NISAM, pisac Mate Matišić, režija Paolo Mađeli; ZKM Zagreb (Hrvatska)
Praizvedba novog provokativnog teksta Mate Matišića Ja sam ona koja nisam u režiji Paola Mađelija je dramski triptih: Hrvatska Lolita, Porno film i Žena djevojčica, jednočinke koje su delimično povezane likovima. U svakoj jednočinki autor tematizuje oblike ženske potčinjenosti i potlačenosti. Reditelj Mađeli gradi tri parodije o nama, našem lažnom moralu i o tome kako u toj laži funkcioniše tzv. viši sloj, dakle intelektualci te društvo u celini. Spajajući elemente spektakla, melodrame, satire, komedije, tragedije i groteske, Mađeli pojačava grotesknost i stvara socijalnu fresku.
2. USIDRENE, pisac Elvis Bošnjak, režija Anastasija Jankovska; HNK Split, GDK „Gavela” Zagreb, HNK Zadar (Hrvatska)
Bošnjakovo dramsko pismo liči na čehovljevsku dramaturgiju primenjenu na dalmatinski ambijent i temperament. Središnja tema je porodica kao glavni izvor otuđenja. Bošnjak je pisac blage ironije i tihe groteske. U središtu radnje je sudbina žene koja, poput nebrojenih žena sa ostrva, čeka muža da se vrati iz prekomorskih zemalja. Ta neizmerna patnja, čekanje i odluka da se takva sudbina prihvati čvorište je ove uzbudljive, jezički egzotične drame.
3. MY NAME IS GORAN STEFANOVSKI, dramaturg Branislava Ilić, režija Branislav Mićunović; Dramski teatar Skopje (Severna Makedonija)
Goran Stefanovski je jedan od najvećih dramskih pisaca Makedonije i regiona. Njegove drame su vanvremenske, univerzalne i uvek aktuelne. Branislav Mićunović je na osnovu autorske adaptacije Branislave Ilić, koja sadrži montažu scena iz sedam drama Gorana Stefanovskog (Crna rupa, Long plej, Sarajevo, Kazabalkan, Hotel Evropa, Evroalien, Odiseja) izgradio svojevrsnu intimnu, uzbudljivu i decentnu, glumački raskošnu posvetu velikom dramskom piscu, trostrukom dobitniku Sterijine nagrade.
PREDSTAVA U ČAST NAGRAĐENIH
HRKAČI, tekst i režija Nikola Pejaković; Narodno pozorište Republike Srpske Banjaluka (BiH-RS)
Urnebesna predstava, sa elementima teatra apsurda, komedija o koroni, ali i „o nama i našim bolestima koje dušu napadaju; o demonskom egu, o strastima i moralnom sunovratu modernog društva i ove civilizacije“. U godini velike teskobe, komedija Nikole Pejakovića dolazi kao idealna scenska forma za preko potrebno rasterećenje i duhovnu relaksaciju publike.
Dr Milivoje Mlađenović
Novi Sad, 4. april 2022.