Петар Марјановић – ЗАПИСИ ТЕАТРОЛОГА

Нови Сад, Стеријино позорје, 2006. – 412 стр. – ISBN 86-85145-03-1

Мала историја српског позоришта XIII-XXI век, објављена 2005, чак и за релативно обавештене, била је прилика да сазнају многи нови податак, а пре свега да оно што су мање или боље знали нађу, први пут обједињено у једну целину. Нова Марјановићева књига, наслова који сам собом не обећава превише, прилика је, уз прочитавање или поновно прочитавање озбиљних театролошких студија, (и) да се боље упозна аутор Мале историје. Наравно, не само преко прецизне Белешке о аутору, у којој су набројани сви позоришни послови др Петра Марјановића, или кроз допуњене верзије већ објављених текстова из теорије и историје позоришта у одељцима Митско и епско у драми, Естетика позоришта (глума), Естетика позоришта (режија), већ, пре свега, преко коментара сопствених изабраних критика објављиваних између 1980. и 1982. године.

Ове коментаре, а за разлику од критика, писани су у распону од четврт века – од 1980. до 2005 – Марјановић ће, како сам сведочи по савету Јована Христића, насловити Био сам позоришни критичар „Политике“. Но, не само критичар Петар Марјановић. Коментарима, од којих су неки писани и две и по деценије накнадно, „раскринкана“ је или је бар осветљена из другог угла и професија позоришни критичар.

У овим коментарима, не у критикама – критике нам показују ангажованог оцењивача који се труди да оно што процењује стави у више-мање објективан друштвени и позоришни контекст, да се колико је то могуће према позоришту односи непристрасно – видимо другачијег Петра Марјановића, активног судеоника позоришних збивања који и сам, као и они чија дела процењује, очекује да буде похваљен и правилно схваћен. Који је, као и сви у театру, сујетан и осетљив. Који се, за похвале што их добија, задовољава аргументацијом на нивоу просте тврдње; а за изречене критике на свој рачун, очекује, и не добија их, озбиљне и убедљиве доказе. Петар Марјановић је, наиме, у овој књизи у одељку Био сам позоришни критичар „Политике“, исписао много тога чега, бар у дијалогу са самим собом, сваки критичар јесте свестан, али се не усуђује да јавно каже.

Из рецензије Дејана Пенчића-Пољанског