Aлександар Mилосављевић
ПОЗОРИШНИ ДИРЕР И ДРУГИ ЗАПИСИ

(…) Лаћајући се деликатног предузећа да пише о позоришту, Саша Милосављевић то чини с позиције интелектуалца који театар осећа чулно, којем воњ пробне сале не замагљује критички отклон, а потоњи, опет, нити романтизује, нити површно рашчарава оно што магија театра јесте. (…) Милосављевић је своју књигу исписао током деценијског боравка у театару, не судећи, не пресуђујући, не придикујући, али се страсно упуштајући о оно што философ Касим Прохић зове „одважност изрицања“. (…)

Подељена у више целина, а упркос духовитој, али прескромној, ауторовој опаски како није реч о јединственој укупности, ова књига представља писани траг о једном систему мишљења, ширем од позоришног. И када пише о позоришним људима, глумцима, писцима и редитељима у монографској форми, и када се бави представама појединачно, и када преки налог времена захтева оштрину конкретизованог коментара, и када узима дужи дах за урањање у дубине промишљања о певању, Милосављевић полази од темељених и неуптиних етичких истина својствених театру, а не гази по плитким и једнократним барицама свакодневног позоришног морала, вазда вођен суштинским, иманентно демократским и демократичним, приступом делу као целини за себе, отвореног плурализму тумачења лишеног предрасуда. (…)
Горчин Стојановић

(…) Текстовима из ове књиге Милосављевић са читалачком публиком дели своја сазнања о свету који познаје као тренуно мало ко у земљи, и о којем може да сведочи на једини начин који себи дозвољава: поштено, одмерено и са вечитом жељом да представе које имамо прилике да видимо буду све боље и боље, баш као што се и сам трудио, када се лично ангажовао у позоришном животу мимо улоге критичара, заронивши у рискантни свет стварања позоришних представа.
Мр Бошко Милин

О АУТОРУ

Рођен у Београду. Позоришну критику и театролошке есеје пише од 1986. за водеће дневне новине, недељнике, часописе, као и за телевизијске и радио станице у Србији и некадашњој Југославији. Био је селектор или уметнички директор многих домаћих позоришних фестивала и члан жирија безмало свих фестивала у Србији. Радио у Народном позоришту Nepszinhaz Суботица, Музеју позоришне уметности Србије, а у Српском народном позоришту био управник, директор Драме и уметнички директор.

Уређивао је позоришне новине Лудус,био члан редакција часописа ТеатронПовељаМеђучин и ревије Позориште, био и јесте члан редакције часописа Сцена. У два маха био члан Уметничког већа Стеријиног позорја, председништва Савеза драмских уметника Србије, у два мандата био председник Удружења позоришних критичара и театролога Србије, а данас је члан председништва ове асоцијације.

Аутор је Зборника о Марији Црнобори, Воља за променом – Битеф 1967-1980 (критике Мухарема Первића), те монографија Трећих десет година Града театра Будва и Јасна Ђуричић, позоришног дела монографије Драган Николић, Господин магуп, а есеји су му објављивани у многим монографијама о позориштима и театарским ствараоцима.

Добитник је награде „Златно перо“ ТАЊУГ-а за позоришну критику, две Стеријине награде за критику и Награде часописа „Венац” за есеј.