60. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ – 3. ЈУН 2015.
Еден фон Хорват
КАЗИМИР И КАРОЛИНА
Режија: Снежана Тришић
Позориште Атеље 212, Београд
Демаскирање свести
(…) Казимир и Каролина су прича од једног дана и једне вечери на чувеном Октобар фесту, где уз много пива и јефтине забаве испразни животи траже могућност да забораве на себе. Чврст социјални оквир ове приче јасан је од самога почетка, јер распад вереничке везе шофера Казимира и секретарице Каролине почиње његовим отказом, који је добио дан раније. Још један пар, ситни криминалац и његова девојка, дошао је ту да се за мало пара много забави, као и један кројач, две цурице… А ту су и двојица припадника више грађанске класе који би да се забаве управо том сиротињом, односно оним њеним делом женског рода, иако им није мрско да успут понизе и мушки део. Као огледало наспрам свих ових духовних наказа, постављене су такозване циркуске наказе, захваљујући којима се ови јадници бар на тренутак осећају боље и супериорно.
Као што рекох, фон Хорват је непоткупљив, сажаљењем и сентиментом непоткупљив писац. Он сам за себе каже: „Мој је једини циљ демаскирање свести… Стога се и догађа да људи моје комаде често сматрају одбојним и одвратним, из простог разлога што ето не могу да се кроз њих уживе… Кад гледају моје комаде, морају да се суоче са срамним делима – ова штрче – и не могу да их доживе.“
Ово је био и кредо редитељке Снежане Тришић. Врло пажљиво, промишљено – у чему је имала потпуну потпору глумаца – гради ликове, повремено и преко ивице карикатуре; то су, по пишчевој жељи и замисли, непривлачни мали људи, не могу се допасти, не могу изазвати било чије сажаљење, али је, с друге стране, прилично јасно шта одређене друштвене околности од таквог материјала могу да направе. Ништа добро – живот је само коју годину касније потврдио све Фон Хорватове црне слутње.
Глумачки је представа заслужила највишу оцену, првенствено захваљујући Јелени Ђокић и Катарини Жутић. Ђокићева игра Каролину сву устрепталу, на све спремну, у сваком тренутку у неком новом залету и ишчекивању среће која је по њој ту, из првог угла и прве прилике; сасвим супротна је Ерна Катарине Жутић, мртва, убијена у појам, и једино што јој омогућује да се осети живом су ударци и малтретирања њеног вереника, Маринка Маџгаља. Његов Франц је истанчано одиграна примитивна будалетина, док је Казимир Бојана Димитријевића сав у ватри, сав је жива енергија пропадања и несналажења пред крахом. Облапорне маторе перверзњаке, судију и саветника, такође изванредно играју Тихомир Станић и Ненад Ћирић. Посебном пажњом се третира мотив сексуалности кроз све односе; то је секс као монета коју жене користе директно и без зазора или суптилности, преко ивице вулгарности, док је за мушкарце то више мука која их чини зависнима од тих жена. И без чега би живот био много једноставнији.
Сцена Дарка Недељковића је комбинација црног, мрачног механизма и неких од препознатљивих играчака луна-парка, што технички изузетно добро функционише – мислим првенствено на илузију рингишпила и тобогана као успешно осмишљене.
И на крају, нешто као лични став. С обзиром да је емоција искључена, демаскирање свести би морало бити убојитије. Бојим се да овако све ипак остаје на површини.
Александра ГЛОВАЦКИ, Програм 202 Радио Београда, 19. 12. 2014.
Блуз о сумраку цивилизације
Казимир и Каролина Едена фон Хорвата (1932) је народни комад фрагментарне структуре, друштвено-критичка хроника малограђанштине у време успона нацизма. Радња је углављена у време пивског сајма, Октоберфеста, у околности распојасаног карневалског понашања и препуштања илузијама алкохолних чари.
Такво пучко весеље је прилика за сликовито исписивање сумрака цивилизације, окидач разливања истина о друштвеним неправдама, згураних иза светлуцавих вашарских опсена.
Мелодрамски зачињена радња одвија се између неколико парова ликова, различитих генерација и друштвених статуса.
У први план се извлаче питања о пореклу зла, сналажењу у ситуацији друштвене беде, затим о посвећености и прељуби у мушко-женским односима, као и о путевима постизања финансијског успеха, корупцији и политици.Режија Снежане Тришић је утемељена у стилизацији, што је одговарајући начин сценског читања Хорвата, како је и сам писац то утврдио (сматрао је и да натурализам и реализам убијају смисао његових комада).
У редитељском тумачењу је јасно, али фино и ненаметљиво, исцртан конфликт између опаког пучког дивљања и стварности друштвене беде, усамљености и осујећености појединца у накарадно постављеном систему вредности.
С једне стране актери се безгранично опијају и оргијају, као да сутра не постоји, скиче и циче на (метафоричком) тобогану заборава, покушавајући тако да збришу свој очај. Но, наличје блештећих вашарских светала је метастазирало, незапосленост и беда трују сваки преостали део друштвеног ткива.
Катаклизма се на сцени претеће наслућује у постојаном и тихом окретању великог точка, симболички пустог рингишпила, у позадини. А централни простор сцене заузима коса платформа налик тобогану, низбрдица која има и симболичко значење пада (сценограф Дарко Недељковић).
Глумци су надахнуто оживели галерију Хорватових ликова, од брадатих жена до препредених политичара, са разликама у уграђеним стилизацијама. Јелена Ђокић је са фином мером и благом гротеском уобличила Каролину, шармантну и заводљиву секретарицу, али и прелаку, јефтину жену која ће се без много дилеме продати похотним мушкарцима за илузију бољег друштвеног положаја.
Бојан Димитријевић је грубље и театралније представио пргавог Казимира, шофера који је изгубио посао и достојанство. Његов Казимир је помало војцековски тип, сам и неуклопљен, скрајнут на маргину друштва. Нагле, неприродне промене у његовом понашању поседују и једну пинтеровску чудноватост која је резултат магловитог сукоба између свести и подсвести, борбе коју је Хорват редовно драмски вајао.
Небојша Илић је уздржаније представио стидљивог кројача Ширцингера, који нежно јуриша на Каролинино срце. Маринко Маџгаљ је отресито створио лик Франца Меркла, самоувереног и надобудног преваранта, и насилног муфљуза који сурово омаловажава жене, укључујући и његову девојку Ерну.
Њу је сведеним средствима, са изражајном хладноћом и резервисаношћу, приказала Катарина Жутић. Старију генерацију хохштаплера и припаднике вишег друштвеног слоја представили су Тихомир Станић (Раух) и Ненад Ћирић (Шпер). Њима године нису донеле мудрост и смирај, напротив, донеле су им још више силине, галаме и самоувереног безобразлука у испољавању ниских страсти.
Музику у представи уживо изводи трочлани оркестар који чине Ирена Поповић (клавир), Владимир Гурбај (кларинет) и Данило Тирнанић (бубњеви), узбудљиво и на музичком плану истичући промене атмосфере (композитор Ирена Поповић).
Актуелност овог блуза на рубовима постојања, пучке баладе о друштвеном суноврату, самоћи и усамљености, издаји и продаји, али и о неизбежности коренитих промена, узнемирујуће је препознатљива. Једна од тамних истина коју је Хорват истицао је та да снажно раслојавање друштва и нарастајућа беда распирују фашизам.
Затегнути друштвени односи у данашњем свету апокалиптички подсећају на тадашње предвечерје глобалног слома. Уметност позоришта, као савесније верзије света, указује на то да се историја стално понавља и да су механизми настајања глобалних политичких спорова увек у основи стари. Сви смо део тог система и можемо на њега да утичемо, јер га ипак чинимо.
Ана ТАСИЋ, Политика, 24. 12. 2014.
Експресивна снага
Казимир и Каролина су један од оних комада који на најбољи могући начин описују дух епохе у којед су настали. Та узаврела атмосфера између два светска рата, испресецана економским кризама, идеолошким застрањивањима, свеопштим моралним падом, наговештавала је катастрофе које предстоје, али је истовремено оставилау уметничком стваралаштву незаборавна дела која и данас снажно документују епоху. Оно што пак Казимир и Каролина показују, а што је изоштрено и потенцирано поставком Снежане Тришић, јесте необична актуелност овог комада, и то не само у земљи која већ деценијама пролази кроз друштвене турбуленције као што је Србија, већ и глобално. Чињеница која би требало озбиљно да нас забрине и упозори.
У свету који осећа да му време истиче, који се сав предао уживању и тренутном забораву, сваки лик овог комада егзистира растразан између својих амбиција, снова и страсти с једне, и свеопште беде и друштвене бесперспективности с друге стране. У ноћи Октоберфеста, у ноћи где је, уз литре алкохола, ослобођење инхибиције и подивљале страсти наизглед баш све могуће, исцртава се слика једног друштва које је потпуно изгубило свој компас, друштва где збуњене јединке лутају у безнадежној жељи да својим животима дају неко упориште (материјално, емотивно, статусно). И поред тако постављених премиса, Казимир и Каролина нису реалистичан комад, лирски моменти смењују се са жестоком сатиром, пучко се преплиће са метафизичким, смех је пре израз нелагоде но позоришних механизама.
Визуелно упечатљива и значењски тачна, а опет функционална сценографија Дарка Недељковића омогућила је редитељки да представу ритмује готово филмски, брзим променама, паралелним плановима и појавама. Без егзибиција, али потпуно у складу са величином и експресивном снагом комада, представа тече брзо и лако, тек повремено се служећи упечатљивим призорима који поентирају одређене сегменте. Веома лепи, готово весандерсовски костими Маје Мирковић као и „жива“ музика употпуњују тај промишљени тотал дизајн. Бојану Димитријевићу је улога Казимира пасовола као добро скројена рукавица, његов већ стилизовани начин глуме као и необична дикција лепо су се уклопили с општим тоном представе. Исто се може рећи и за Каролину Јелене Ђокић која с лакоћом и пуно ироније балансира између дирљивости и вулгарности свог лика. И остали глумци дали су упечатљиве улоге, мада је ансамблу ипак требало мало времена да профункционише као такав. Вероватно најзаокруженију креацију дала је Катарина Жутић тумачећи готово бастеркитоновски «озбиљно» лик Ерне, поигравајући се различитим аспектима свог лика, од патетике до перверзије, уз много тананости и хумора. Све у свему, једно промишљено, у свим аспектима заокружено тумачење и леп успех за Атеље 212.
Бобан ЈЕВТИЋ, НИН, 22. 01. 2015.