Izaberite stranicu

61. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ – 2. ЈУН 2016.

Иван Александрович Вирипајев
ПИЈАНИ
Режија Борис Љешевић
Позориште Атеље 212, Београд

 

Духовно огољавање

(…) Филозофска комедија Пијани свакако стилом и темама умногоме подсећа на раније текстове Вирипајева али и на опсесивне теме руске драматургије и уметности уопште – потрага за смислом живота, божанска промисао, човеково место у универзуму, страх од коначности егзистенције, (не)могућност љубави, опрост и томе слично. Ликови у драми се можда зову Карл и Линда, можда се све и дешава у Немачкој, али грозничава и луцидна размишљања ликова звуче тако познато руски да су поређења са класицима књижевности практично неизбежна. И као што је Набоков оптуживао Достојевског да су у његовим романима сви филозофи, од грофа до коњушара, тако су и у Пијанима сви ликови, од менаџера па до проститутке, доведени до стања егзистенцијалне грознице у коме се јединка емотивно и духовно огољује. Алкохол је овде само медиј преко којег појединац лакше (или директније) долази до тачке да постави питања која га суштински муче. Вирипајев своје ликове посматра са оштром иронијом, повремено чак и подсмехом, али истовремено према њима осећа непатворену нежност, емпатију, која произилази из дубоког разумевања стања у коме се налазе. Спектар тема је наравно руски претенциозан, али искреност и дубока посвећеност аутора трагању за узроцима анксиозности модерног човека ипак чини овај текст изузетним.

У готово кореографски разиграној режији Бориса Лијешевића сви ти аспекти текста долазе до пуног изражаја. Као и аутор, и редитељ схвата сву бизарност ситуација у којима се ликови налазе, као и аутор, и он успева да их истовремено учини смешним и дирљивим. Та кореографска прецизност и маштовитост, тај пронађени ритам у тексту, свакако је била неопходна и посебно успешна димензија у редитељском тумачењу. У томе му је умногоме помогао посебно инспирисани глумачки ансамбл који вешто балансира у „over the top” приступу, где се претеривање подразумева и где само нијансе чине да читав концепт не заврши у кемп пародији. Изванредни Бојан Жировић успева да усклади прецизност једног слепстик комичара са дубоком емотивношу и снажном експресивношћу. Остали не заостају много, посебно млађи део ансамбла чија имена и те како треба запамтити (Марта Бјелица, Дејан Дедић, Страхиња Блажевић, Вук Јовановић). Упечатљива и функционална сценографија Александра Денића и значењски јасни костими Маје Мирковић само употпуњују позитиван утисак. У сезони која се не може похвалити неким успесима, Пијани то свакако јесу.

Бобан ЈЕВТИЋ, НИН, 21.04.2016.

Свет је бисер у наслагама гована

У наслову је цитирана реплика коју изговара Густав, банкар у Пијанима. Та фраза је лајтмотив ове веома добро написане филозофске драме, о смислу живота без љубави. Јасно је да се под појмом љубави подразумева Бог, па Вирипајев на постмодеран начин улази у поље истраживања света без Бога, сродно Бекетовој антидрами. (…)

Борис Лијешевић је врло захтеван драмски дискурс Вирипајева, који тражи да сви од почетка до краја буду пијани, решио, пре свега, одличним избором глумаца Атељеа 212, без којих би оваква представа (осуђена само на једну ноту) била неуверљива и заморна. Сваки лик овог Божјег зверињака је доследан у свом разоткривању у пијанству. Бити жив, по Вирипајеву, значи волети. „Бог је љубав, слон је љубав, торта је љубав, пацов је љубав, Бин Ладен је љубав, проститутка је љубав. Све је то љубав“, каже Габријел (који се случајно зове именом анђела).

На том парадоксу су изграђене и драма и представа. И изражајни и истинити у представљању до краја искрених пијаних људи, глумци су успели да буду разноврсни и индивидуални, иако то изгледа немогуће. Приче пијаних се међусобно преплићу, утичу једна на другу и једна у другу. У случајним сусретима, у велеградској разглобљеној ноћи, негде на Западу, пијани се из корена свога бића мењају, схватајући, у делићу свести који им је остао на располагању, да је једини кључ вратити се себи, суштини и истини.

По овој поруци јасно је да Вирипајев пише дубоко руски комад, иако га смешта на Запад. Идеја Достојевског да ће „лепота спасити свет“, овде је само обучена у рухо либералног капитализма и тржишне (људске) вредности. При том, Пијани су дубоко ретро, поучан, неоконзервативан, носталгично романтичан комад, који говори о данас готово аксиоматичном стању човека („сви пију“). Да је алкохол окидач за истинитост и саосећање, симпатично је афирмативан став према данашњем универзуму зла, насељеном тешким дрогама, первертитима свих врста и „псима рата“.

Тачно је да публика из позоришне сале излази живља, подстакнута идејом љубави као врхунским принципом. Ова алкохолна терапија даје резултате, бар у извођењу Атељеа 212, захваљујући, пре свега, редитељу Борису Лијешевићу. Као млад редитељ који веома често истражује у области документарног театра и зна меру истинитости таквих исказа, Лијешевић, разигравајући своју представу мобилним тоалетом, семафором који стално ради, напуштеном аутобуском станицом, вегетаријанском кухињом сумњиве чистоће, пушта гледаоца у живот какав јесте, да би га својом представом уверио какав он треба да буде.

Драгана БОШКОВИЋ, Новости, 8.02.2016.

Ако је свет позорница да ли смо сви ми марионете?

(…) Сви протагонисти комада Пијани (њих четрнаесторо) су, као што и сам наслов говори, све време пијани ко мајке. Али, зашто, питање је сад!? „То пијанство је само маска преко које они могу да се осмеле и кажу истине које чак ни сами себи не смеју трезни да признају“. У реду! Које су то истине? То су истине, цитирам програм, које откривају колико бесмислено, ништавно и подло живе.

Ипак, неки од њих долазе до сазнања да у свету постоји и нешто због чега вреди живети, а то су љубав и нада. Након што је Достојевски записао да ће лепота спасити свет, Вирипајев открива да ће то учинити љубав и нада, вероватно трагом глосе „in vino veritas“ која се данас изметнула у нешто баналнију верзију „шта трезан мисли, пијан каже“. Дакле, у алкохолу је спас, то јест истина!

Шта још данас рећи о Богу, смислу живота, емпатији и љубави за ближњег, после Ничеа и Достојевског, после Аушвица и гулага, Авганистана и Ирака, Либије и Сирије…?

Господ са светом комуницира кроз пијане, то је његов шапат трезнима. Могу да разумем ту врсту постмодернистичког, постдрамског, постапокалиптичног цинизма.

Међутим, комад Вирипајева је псеудофилозофска, псеудотеолошка и псеудоонтолошка црна комедија о смислу живота у ово тмурно, постцивилизацијско доба, пуна општих места, без много стварног садржаја. Радња се одвија током једне ноћи, негде на Западу. Ликови су описани као банкар, манекенка, проститутка, ПР менаџер, извршни менаџер, менаџер рекламне агенције… и да није тих индикација и сликовите сценографије Александра Денића, ни по чему се не би разликовали од лекара, инжењера, адвоката или новинара с неког другог краја света. Најзад, њихове опсесивне теме и начин размишљања толико су руски, или словенски ако хоћете, као што је бујица псовки које изговарају толико српска.

Мали је подвиг од оваквог текста направити солидну, гледљиву представу. То је ипак успело редитељу Борису Лијешевићу. Он је ослонац нашао у сопственој позоришној интуицији и машти, потом у функционалној, веристичкој Денићевој сценографији која је аутоцитат његових радова с Франком Касторфом, који су му донели врхунске награде у Немачкој. Најзад, најважнији ослонац беху глумци. Играти све време, бескрајна два сата, пијанца на сцени врхунско је искушење на ивици ножа. То је најкраћи и најлакши пут да се упадне у маниризам и жовијално забављање публике. Срећом, тога није било, напротив. Свако је играо свог пијанца с великом посвећеношћу и вером у оно што говори, односно у оно што би то могло да значи савременом гледаоцу изгубљеном на путу ауторефлексије и самоспознаје.

Слободан САВИЋ, РТС – Читање позоришта, 7.03.2016.