59. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ – 6. ЈУН 2014.
по роману Ласла Вегела
НЕОПЛАНТА
Режија Андраш Урбан,
Новосадско позориште / Újvidéki Színház – Нови Сад
Форум је отворен: Нови Сад и ослободиоци
Иако роман Неопланта или обећана земља Ласла Вегела о историји Новог Сада тек што је објављен, биће и превода на српски, о њему се већ може говорити, јер је својеврсну увертиру имао у Новосадском позоришту, где је „по мотивима романа и реалног живота“, Андраш Урбан режирао представу нешто краћег наслова, Неопланта.
Кад се зна да је Вегел своју верзију, не ревизију историје Новог Сада, оивичио историјом Југославије, онда мотивација „реалним животом“ значи да се Урбан позабавио и другим рефлексима живота града који, по дефиницији још од антике, чине људи у политичкој заједници. (…)
Када се погледа организација сцене, велики конференцијски сто у позадини и микрофони у просценијуму, понор која зјапи између да прогута све епизодисте велике приче, јасно је да Урбан провокативно отвара простор форума, у финалној сцени затворен дијалогом глумаца о питањима покренутим у представи. У сценама кад се прати судбина малих људи, константно жртвованих на олтару идеологија, гломазност стола чини упадљивим сву јаловост покушаја да остану блиски.
Друга доминантна компонентна, костим који чине једноличне црне, војне униформе, врло јасно и недвосмислено говори да стране у рату немају боје. Да тоталитаризам побеђује и влада. И, да, Урбан тиме изједначава агресоре и браниоце, џелате и жртве Другог и сваког другог светског рата, али то му није циљ. Он би тиме пре да избегне пребројавање, тај испит лицемерја на којем падају сви кад, кобајаги, желе нешто да реше, а онда почну да се врте попут хрчка на точку. У кавезу, дабоме. Или на Егзиту.
Готово је невероватно, али у свом том физички изражајно стилизованом насиљу, захваљујући наглим променама интензитета режеће динамике у сцене испуњене тишином, дејство ликовног, симболичког, Урбан постиже фантастичну поетичност језика представе. Дирљивост. Само њему својствену црнохуморност. И поново се у том дивном ансамблу Ујвидеки синхаза показало колико за врхунски театар, какав ако ништа друго сем „оправдане мржње“ имају Неопланћани, треба имати дисциплине, такта, храбрости или лудила, смисла за друге и другачије, за уметност која, без обзира на то шта се поручује преко мегафона, има свој пут. И кућу.
„Доста ми је очекивања да учествујем у њиховим политичким кампањама.“ Ово је можда и суштина прелепог пројекта Неопланта, који опомиње док говори да је тихи инат заправо кукавичлук, а уврежено градско господство и другарство, без господе и другова, једначина и без града и без света, нерешива у свом полутанству.
Игор БУРИЋ, Дневник. 19.02.2014.
Прошлост пуна лажи
Представа Неопланта је настала према истоименом роману Ласла Вегела који исписује субјективне, интимне, лабилно увезане и (ауто)иронијом натопљене рефлексије истргнуте из сложене историје Новог Сада (драматург Ката Ђармати). Редитељ Андраш Урбан веродостојно је пренео расни литерарни вегеловски свет на сцену, пропуштен кроз урбановски строј офанзивног разоткривања гомиле наопакости у друштвено-политичким односима прошлости, садашњости и будућности Новог Сада.
Пред гледаоцима се у експлозивном набоју излиставају призори из турбулентне историје града којем је 1748. године Марија Терезија доделила име Неопланта, утврђујући његов (декларативан) космополитизам, утемељење у слободи и толеранцији. На сцени пратимо полемички постављен низ историјских догађаја који означавају демаркационе моменте у безочним борбама за власт, уз неминовност њиховог дубинског преиспитивања, пажљиве анализе одговорности и кривице свих учесника. Критички се излиставају сценски убојите рефлексије о Новосадској рацији јануара 1942. године, када су мађарски фашисти са Миклошем Хортијем на челу побили више од 3.000 цивила, Јевреја, Рома и Срба, затим о доласку комунизма и Титовог апсолутизма. Следи и исписивање одраза деведесетих година, распада Југославије и новог заразног буђења српског национализма, до економске и идејне несигурности садашњих времена, рашчеречености између избора уточишта национализма и европских интеграција, где су обе опције изливене у сумњама.
Фрагментарно се на сцени представља циркуларна историја освајања и ослобађања Новог Сада, унакрсни удари лажи и празних обећања освајача, обликовани агресивним сценским језиком, али и зачињени препознатљивим Урбановим визуелно и симболички изазовним решењима (на пример, сликовита сцена разбијање леда која представља поменути фашистички злочин из 1942. када су жртве бацане под залеђену површину Дунава). У представи је изузетно важан конфликт између идеализоване слике Новог Сада, као обећане земље, митског простора који се размеће идиличним богатством мултикултуралности, и суштинске стварности те мултикултуралности, изникле на масовним гробницама. Та напета диспропорција врло ефектно се представља у неколико сцена – на пример у сцени која почиње агресивним псеудотуристичким промовисањем богате мултикултуралности града, грлатим говором глумице који постепено гута какофонија заглушујуће техно музике и екстаза општег разврата. То ће кулминирати у језивом физичком насиљу, суровом, болном лемању три велике човеколике лутке, у некаквом ритуалном трансу насилника (композитор Атила Антал).
Појединачних ликова, индивидуалних гласова у овој представи скоро да нема, глумице и глумци Емина Елор, Агота Силађи, Габријела Црнковић, Силвија Крижан, Агота Ференц, Золтан Ширмер, Данијел Хуста, Габор Понго, Иштван Кереши, Арпад Месарош и Атила Немет, делови су колективног, милитаризованог тела. Они играју снажно, војнички дисциплиновано, одлучно, грчећи се у вихорима историје насиља, континуитета распиривања мржње према мањинама. А на крају представе долази до директног, документаристичког продора савремености – историја набујалих дискриминација доводи се у наше време преиспитивања положаја мањинских група у Србији, односа према већинској култури, као и бурних амбиваленција према придруживању Европској унији.
Публика збијено седи на посебно подигнутим трибинама, у дубини позорнице, а читава радња се одвија испред црвене завесе, или иза, ако се посматра из уобичајеног угла. Тај избор ће добити посебан смисао на крају представе, када се крвавоцрвена завеса отвори, после завршног, хипнотичког говора глумице Силвије Крижан, у улози краљице Марије Терезије / Европе која идеалистички (иронично) проповеда о чарима мултикултуралности (индикативно је обучена у хаљину од новчаница евра – костимограф Марина Сремац). Подизање завесе открива простор празног гледалишта који болно зјапи својом напуштеношћу, идејно врло инспиративном. Та празнина сугерише значење нестанка Мађара из Војводине, о чему се претходно дискутује, али истовремено има и универзалнији, филозофски, антрополошки смисао, вегеловску ознаку живота на ничијој земљи, простора неприпадања, бездомности.
Ана ТАСИЋ, Политика, 20.02.2014.