58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
25. MAJ – 6. ЈУН 2013.
ЗОНА ЗАМФИРОВА (мјузикл),
Режија Кокан Младеновић,
Позориште на Теразијама, Београд
Мјузикл „Зона Замфирова“, аутора Кокана Младеновића, је продукцијски изузетно захтевно дело у које је уложено несвакидашње много средстава и труда.
Полазећи од романа Стевана Сремца, Младеновић је написао савремени драмски текст и сонгове у чијем су центру интересовања, класне разлике и конфликти између моћног, богатог, друштвеног слоја који представља Хаџи Замфирова породица, и обесправљених припадника нижих слојева, које презентује помало романтични кујунџија Мане и његово блиско окружење.
У тексту и представи је упадљиво истакнута тема покондирености чорбаџија; Хаџи Замфир Небојше Дугалића је некакав ехо Молијеровог господина Журдена, умишљен и уштогљен, самозадовољно преуздигнуте главе, толико да му нос дере облаке.
Зониној тетки Таски (Ивана Кнежевић) и њеној свити послушних пратиља, тетки Гени (Ана Радивојевић Здравковић), Калиопи (Наташа Балог Бракус) и Магди (Ана Маљевић), вероватно би позавиделе све покодирене тикве и тиквани света, Феме, Живке министарке, господини Журдени, Жоржи Дандени.
Ове тетке са гнушањем одбацују своје порекло, угледајући се на европски свет коме органски не припадају. Таска је обликована круто и пластично, комична је у својој ригидности и незајажљивој глади за ноблесом која је одводи на поље апсурда и тоталне карикатуре.
Несуђени Зонин муж Манулаћ којег врло упечатљиво, такође театрализовано, али са већом мером у односу на Таску, игра Слободан Стефановић, део је ове галерије уображених сподоба. Он је хохштаплер и претворан повратник из света који са сличним презиром посматра рођени Ниш, са циљем да га опељеши, а онда да испари.
На другој страни је кујунџијски свет – Иван Босиљчић више у реалистичком кључу игра Манета као чврстог, правдољубивог и достојанственог радника који се буни против друштвене раслојености. Фине зачине дају шармантни, маниризовани ликови Манеових шегрта, Котеа (Милан Антонић) и Потеа (Мирољуб Турајлија), затим детињасте помоћнице Васке (Милена Живановић), као и тетка Дока (Даница Максимовић) која одлучно вуче своје проводаџијске конце.
Иако Замфирова, Зона Иване Поповић није разметљива и арогантна у својој природи, грациознија је и стварнија од својих кочоперних тетки, а однос са Манетом је још више мења и приближава његовом свету.
Слабија тачка представе је њен драматуршки ниво, односно текст којем би добро дошло чишћење од сувишних сцена и мотива, као и кохерентнија организација материјала која би довела до скраћења непотребно дугог, трочасовног трајања представе.
Могао би се, без битнијих губитака на значењском плану, смањити број сцена са Манетовом мајком Јевдом (Маја Новељић) и ујка Тасом (Десимир Станојевић), затим делови који варирају мотив покондирености Замфирових, као и сасвим излишно увођење Манетовог покретања побуне против чорбаџија.
Сцена револуције и постављање те теме у ову представу доводи до заиста претераног расплињавања радње, при чему та тема уопште није разрађена, само је ту бачена. Ова претрпаност представе бројним мотивима, прекомпликованост њене нарације, непотребно оптерећују гледаоца.
Имајући у виду да је овде реч о сложеној извођачкој форми мјузикла, наведени драматуршки проблеми нису толико фатални, колико би били у драмској представи, јер је драмски ниво само један од аспеката ове структурално комплексне представе.
Те грешке су овде опростивије јер је мјузикл сценско дело у којем је формална, спољна атрактивност најзначајнија, а она је овде неспорно постигнута.
Надахнута је кореографија Мојце Хорват, у коју су занимљиво интегрисани и елементи степа, оригиналну музику Марка Грубића која се необично дистанцира од очекиваног етна, уживо изводи бројни оркестар (диргент Милан Недељковић), а костими Татјане Радишић из епохе пуцају од маштовитости и укусно склопљених колорита. Зато верујемо да ће публика ову „Зону Замфирову“ радо гледати, упркос њеним манама.
Ана ТАСИЋ, Политика, 11.11.2012.
Поново ради мјузикл
Прича је позната: богаташка ћерка и сиромашни занатлија су се заволели у патријархалној средини, која им у име некакве кастинске части не дозвољава да се споје. Такво схватање части, као спољног обележја, одбијени просац успешно користи као полазиште за своју освету, па постиже да му уображена породица сада сама нуди невесту за којом је жудео. Младеновић нам заплет временски приближава, па је у игри бескрупулозни тајкун окружен батинашима, једнако бескрупулозна медијска машинерија, а и тамна страна новодолазећег времена, чему смо сведоци. Остају константе: сиротиња је увек обесправљена, богаташи моћни и осиони, а љубав јача од свега.
Саму причу Сремац је узео од Нушића који јој је животно сведочио, па је из Приштине пренео у Ниш; Младеновић је, преузевши је, радикално измешта из било какве имитације стварности, транспарентно је театрализује и смешта у простор којим искључиво владају обележја жанра: хумор, љубав, патос и бес исказују се певањем, причањем и играњем. Ниш је само арома, присутан као знак у виду фото-репродукције Тврђаве, у неким елементима костима и музике, и неким елементима говора. Све остало је мјузикл у свом репрезентативном издању, са богатим ревијалним балетским сценама, степовањем, музиком која носи. Хумор, та чврста потка приче, не представља препреку да у кулминацији представа досегне дубоку језу произишлу из социјалног контекста, или готово опипљиву љубавну страст, ретко до те мере остварену на сцени, двоје омамљених љубавника, бриљантног Ивана Босиљчића и заносне Иване Поповић као Манета и Зоне.
Не само глумачки, већ и певачки, ово су улоге без грешке. Мојца Хорват кореографијом покрива већи део ове тросатне ревије, узбудљиво, маштовито и без имало понављања. Музика Марка Грубића је „нишка“ ритмом и енергијом, без слабог места, тек на моменте замирисавши фолклором. Глума је генерално стилизована у јаком комичком изразу, и у том оквиру је читав низ завидно остварених улога; од поменутих љубавника, преко Небојше Дугалића као опасног, бруталног оца богаташа, неодољиве у својој наметљивости тетка Доке Данице Максимовић, перверзног до дегутантности Манулаћа Слободана Стефановића, краљевски поносног у својој беспризорности Поте Мирољуба Турајлије, или љупко сметене Васке Милене Живановић. Маја Новељић је наизглед опасна Манетова мајка, Десимир Станојевић његов ујак свилене душе, обоје у новим глумачким издањима. Тетке Зонине, предвођене Иваном Кнежевић која још једном потврђује посебан комички таленат и певачку супериорност, са Аном Радивојевић Здравковић, Наташом Балог Бракус и Аном Маљевић, четири су питорескне диве.
Градске маргиналце око Манета заокружују дирљиви Иван Заблаћански и Милан Антонић, а читаву причу Саша Јоксимовић као учитељ клавира и Јелена Арсић као лепа Калина. Марија Калабић у потпуности ослобађа пространост сцене, одређујући је тек неколиким елементима, од којих је најупечатљивији воз означен јарким светлом из дубине тунела, који би сваког часа да крене у публику. Татјана Радишић завидно успева у компликованом задатку кохерентног спајања потпуно различитих стилова одеће. Балет, хор и оркестар Позоришта на Теразијама остају на врхунском извођачком нивоу, као што је, уосталом, читав овај продукцијски подухват. Мјузикл је ово достојан светског врха, заразно весео и поред озбиљних сегмената приче.
Александра ГЛОВАЦКИ, Новости, 11.11.2012.