Josip Lešić: STERIJA, DRAMSKI PISAC
Novi Sad: Sterijino pozorje : Prometej, 1998.
Edicija „Pozorišne monografije“
Ako bismo hteli da u najkraćim crtama predstavimo knjigu STERIJA, DRAMSKI PISAC, istakli bismo kao njen osnovni kvalitet doslednost, analitičnost i jedinstvenost vrednovanja Sterijinog doprinosa teatru. U Lešićevom istraživačkom postupku stalno se povezuju odabrani podaci iz Sterijine biografije sa svedenom, ali zato ne manje jasnom slikom okruženja u kome on stvara (istorijskom, književnom, pozorišnom), s jedne strane, i Sterijinim poetičkim razmišljanjima, opštim i dramskim, s druge strane. A onda se na osnovu toga pokazuje kako iz mnogostrukog prožimanja života, književnosti, znanja i htenja jednog svestranog mislioca izrastaju njegova pozorja. U analizi se neprestano održava tanana ravnoteža između književnog i scenskog, svaka faza u Sterijinom dramskom radu opisuje se u sveukupnosti odnosa piščevog stvaralaštva s konkretnom pozorišnom situacijom i sa čitalištem, a ne samo s gledalištem kome je Sterijina dramaturgija bila namenjena. U hronologiji Sterijinog dramskog stvaralaštva Lešić razlikuje nekoliko stadijuma razvoja.
U prvom obeleženom „suzama“ (Temišvar, Pešta, Kežmark, 1825-1830), nastaju žalosna pozorja. U drugom (Kežmark-Vršac, 1835 -1848), vezanom za rad Teatra na Đumruku i Pozorišta „Kod jelena“, Sterijino delo prolazi kroz tri mene. Prva je ispunjena žalosnim pozorjima namenjenim da prenesu tragiku i pouku istorije, druga šaljivim jednočinkama potrebnim za popunjavanje repertoara Teatra na Đumruku, a u trećoj nastaju, za Steriju netipični, toržestveni, apoteozni komadi. U završnom stadijumu (Vršac, 1850 -1856) nastaju drame koje na izvestan način sintetizuju Sterijino stvaralaštvo i poetiku, kao Lahan i Rodoljupci. Analizirajući pojedinačne drame unutar svakog od ovih stadijuma Lešić istrajno održava jedinstvo tačke gledišta s koje se dramsko delo sagledava kao zbir biografskih poetičkih i istorijskih, a naročito pozorišnih faktora, tako da se i u pojedinačnim vrednovanjima i u pristupu celini širina i svestranost njegovog pristupa Steriji usaglašavaju. Pomenuli bismo samo još jednu odluku Lešićeve studije koja nam se čini zanimljivom. To je utisak da pisac nije hteo ili nije mogao da izloži sve ono što je znao ili nameravao da napiše o Steriji. Pitamo se da li je to posledica nesrećnog sticaja okolnosti (da ga smrt nije pretekla, možda bi Lešić još dopunjavao svoju studiju) ili nečeg mnogo složenijeg, suštinskog? Možda je u pitanju piščeva spoznaja da je Sterijino delo tako višeslojno i neuhvatljivo da se o njemu ne može nikad reći dovoljno, udružena s uverenjem da uprkos tome treba dosledno i jasno izložiti ono što se u datom trenutku može otkriti i misliti o Steriji. Kako bi oni koji će kasnije ići istim istraživačkim putem imali putokaze koji će im osvetljavati put. U tom smislu Lešićeva studija je dragocen putokaz, a u njenoj otvorenosti prema daljem traganju jedna od velikih vrednosti knjige – oporuke koju je ostavio.
Marta FRAJND