ZLU VREMENU, UPRKOS

Izvesno je da nikad nije bilo toliko neizvesnih situacija u istoriji Sterijinog pozorja (nekada Jugoslovenskih pozorišnih igara) kao što je to bilo u ovoj sezoni. Najava, pa otkazivanje premijera postala je svakodnevna, demorališuća pojava. Nesigurnost planiranja, pokoravanje, ponekad do apsurda doteranim propisima o merama zaštite od pandemije virusa, nepovoljno se odrazilo na srpsko pozorište, ionako u dobroj meri dezorijentisano, uniženo, uskraćeno.

Pandemija je oslabila imunitet pozorišnog organizma.

Umešala se najdirektnije u produkciju pozorišnih predstava pa su u repertoaru srpskih pozorišta preovladale kamerne forme. Pandemija je uticala i na sam umetnički proces nastajanja predstava, na režiju i dramaturgiju. Tako je virus indirektno diktirao i dramsko pismo: nalagao piscima koje teme da opserviraju, kako da udese radnju, koliko likova da uvedu u dramu. Među tim malim pozorišnim oblicima su i vrlo uspele predstave (Za sada je sve ok, autorski projekat Snežane Trišić i ansambla Kruševačkog pozorišta, pa čak i monodramska forma Čaj sa Kublajkanom Saše Radonjića u izvođenju Jugoslava Krajnova).

Na idejno i tematsko ustrojstvo uticala je i opšta atmosfera u zemlji i svetu pa se kao opsesivna tema, ključna reč dramskih dela nametnuo pojam Zla kao etička kategorija i iz nje proistekli pojmovi (strah, teskoba, izopačenost, pokvarenost). Slučaj Zla, filozofija Zla, proučavanje ovog pojma sa raznih stanovišta, ukotvilo se i kao dominanta predstava odabranih u Takmičarskoj selekciji, ali provejava i drugim dvema selekcijama. Neće biti da se to dogodilo bez Naloga vremena. Jer, još se nismo ohladili ni od prethodnih, ratnih zala devedesetih, a sustiglo nas je opšte zlo. Tako je dramskim piscima, dramaturzima i rediteljima Slučaj „zapovedio“, možda i nesvesno, da adaptacijom nanesu i grub sloj koji asocira ili referiše na aktuelnu problematiku nesreće celog čovečanstva. Nekoliko dramskih dela koja se pojavom virusa i njegovog uticaja na duh i društveni organizam bave suštinski i dubinski, samo su naznaka da će se dejstvo virusa problematizovati i umetnički obrađivati tek u godinama koje dolaze. Umetnički odgovor na to kako nas je virus smrtonosac mentalno i duhovno razorio, tek će uslediti.
Veoma bitna odlika ovogodišnje produkcije srpskih pozorišta je i izvesna ali konstantna doza autoreferencijalnosti i to ne samo na planu pozorišnih predstava nego pozorišta kao celovitog organizma. U svim predstavama kao da se čuje poklič Zlu vremenu, uprkos! Srpsko pozorište postoji i deluje , ono je „ustuk svakoj zlosti“ kao u besmrtnoj pesmi Laze Kostića.

Ovakav stav potvrđuje i činjenica da je u srpskim pozorištima u prethodnom selekcionom postupku izvedeno četrdeset predstava po tekstovima srpskih dramskih pisaca. Među njima je čak dvadeset pet praizvedenih dela, što je znak optimizma kad je reč o domaćoj drami. Osim izvanrednih predstava odabranih u takmičarski progam Festivala, čvrsto sam uveren da bi, po značaju i estetskim vrednostima, još najmanje tri predstave mogle ući u krug odabranih pozorišnih ostvarenja, a standarde umetnički vrednih ostvarenja koji mogu podstaći na ozbiljan dijalog pozorišnih stručnjaka zadovoljava više od polovine izvedenih predstava, što je znak uznapredovale samosvesti naših pozorišnih uprava.
Primetno je da u nedostatku savremenih dramskih dela pozorišta posežu ne toliko za proverenim tradicionalnim dramskim delima, nego za udešavanjem romanesknih tvorevina za pozornicu. Tako su uzorne dramatizacije romana zapremile polovinu ovogodišnje takmičarske selekcije. Takav trend prisutan je u repertoaru pozorišta u Srbiji i zemalja u regionu, te se čini da bi opisu sadašeg stanja savremenog dramskog teksta sasvim odgovarala maksima Društvo u dramatizovanom romanu, kao parafraza čuvenog dela Vladimira Stamenkovića Pozorište u dramatizovanom društvu. Uočava se i dominacija autorskih projekata i kolektivni rad. Tako nastaju vredna i raskošna pozorišna ostvarenja, ali se otvara i pitanje autorstva, tvorca koji je dao konačan oblik, čvrstinu, snagu, misao predstave.
Predstave izvedene prema delima savremenih domaćih dramskih pisaca potvrđuju da su naša pozorišta u stanju da odgovore na sve izazove vremena u kome žive. Dramski pisci tražili su i nalazili građu u dubini i tami nacionalnog iskustva, u svetu koji ih okružuje, u svom intimnom svetu, ili proučavanjem sveta i u konfrontaciji s njim, u razotkrivanju njegovih tajni.

Opšta je ocena da je, bez preterivanja, srpsko pozorište u ovom trenutku herojsko. Uspelo je da odoli svim faktorima koji su ga ometali. Pozorišna tvorevina, predstava, krhka je, tanana, sazdana od najosetljivijih duhovnih treperenja i zato se mora poštovati, naročito vrednovati to što je u vanrednim okolnostima uopšte opstala. Recepcija predstava kako oficijelne pozorišne kritike tako i recepcija publike, nepotpuna je, ne sadrži onaj elemenat zanosa, oduševljenja, nema uporište u kolektivnom doživljaju. U predstave se ulazi iz stvarnosti, postupno, dodiruju se te dve ravni, ukazivanjem na vrednost osobitog ljudskog kontakta nazvanog pozorište, pa je uskraćenost za taj vibrantni spoj sigurno osujetila potpuni angažman publike u prijemu pozorišnih senzacija.

Kad govorimo o zastupljenosti dela srpskih dramskih pisaca u inostranstvu, ona su zbog dejstva pandemije ređe prisutna u repertoaru (uopšte nisu, ili jedva da su radila pozorišta u Sloveniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori), tako da oslonac u ovogodišnjoj selekciji Krugovi nalazimo u predstavama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Inače, primetno je da je pozorišna situacija u regionu, ranije okrakaterisana kao „jugonostalgična“, sve više zamenjena oznakama otvoreno „jugoslovenskog“ ili „postjugoslovenskog“ duha. Dramski pisci, reditelji, dramaturzi sve su više angažovani u državama regiona, učestvuju u zajedničkim projektima.

Žarka želja za radom održala je srpski teatar.

Nepobitna je činjenica da je srpsko pozorište u minulom periodu delovalo podvižnički. Uprkos remetilačkim faktorima, više od polovine premijerno izvedenih predstava po delima domaćih dramskih pisaca nametnulo se kao vredno, atraktivno, rediteljski sveže i provokativno delo. Stoga predlažem da se u Takmičarskoj selekciji izvede deset predstava, kao vid podsticaja Pozorištu i da se time Sterijino pozorje obogati, te donekle nadomesti oskudica pozorišnih senzacija kojoj smo bili izloženi u prethodnoj godini.

Sterijino pozorje je najveći pozorišni praznik te bismo ga ovim proširenjem, Zlu vremenu, uprkos učinili raskošnijim. Iz predloženih festivalskih celina moguće je sagledati kakve su tendencije kad je reč o statusu domaćeg dramskog teksta (savremenog i baštinjenog) u srpskom pozorištu i svetu u ovom trenutku, kao što se može sagledati i pozicija srpske drame i pozorišta i usporedba sa stanjem nacionalne drame u pozorištima regiona.

TAKMIČARSKA SELEKCIJA 66. STERIJINOG POZORJA

1. GOSPOĐA MINISTARKA, pisac Branislav Nušić, režija Tatjana Mandić Rigonat; Hrvatsko narodno kazalište „Ivana pl. Zajca“ Rijeka (Hrvatska)
Na bolesti moralne, dijagnostifikovane u Nušićevoj komediografiji, među kojima je vlastoljublje jedna od najrasprostranjenijih i najpogubnijih za zdravlje društvenog organizma, primenjivane su različite terapije. Tatjana Mandić Rigonat postupa rediteljski tako što u prvi plan ističe pogubni uticaj koje vlastohlepni subjekat ima na podsticanje razvoja malograđanštine, a time i kiča kao predvorja Zla. Taj malograđanski, provincijalni duh, žilav i prilagodljiv svakom vremenu, naročito snažan a poguban u našem dobu, u riječkoj predstavi upečatljivo je predstavljen na vizuelnom i muzičkom planu, a raskrinkan i poražen u raskošnoj glumačkoj igri.

2. DEOBE, pisac Dobrica Ćosić, dramatizacija Spasoje Ž. Milovanović, režija Jug Radivojević; Srpsko narodno pozorište Novi Sad, Narodno pozorište Niš, Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici
Najpre najsnažniji utisak: na vizuelnom planu, više prema našim danima pomerena spektakularna, katarzična pozorišna povest o podelama koje traju, takoreći, od prapočela osećaja srpskog identiteta. A potom, bolna priča o nepomirljivoj razdvojenosti najrođenijih. Sa psihoanalitičkog stanovišta reč je o preobražaju nečeg što je bilo vlastito i prisno, u Drugo i tuđe. Ta delidba, u istorijskom smislu, konkretizovana kroz suprotstavljenost revolucije i zločina, nacionalnog i komspolitskog, partizana i četnika, ruralnog i urbanog, na kojoj počiva roman Dobrice Ćosića, u dramatizovanom obliku potisnuta je, a u prvi plan istaknuta lična i porodična tragedija čija je dubina, činilo se to prejakim kvalifikativom ili ne, ipak uporediva sa snagom antičke tragedije. Na temeljima polifonog, velikog srpskog romana izgrađena je spektakularna, scenski stilizovana, lišena folklorne ornamentike, moderna i glumački snažno opominjuća pozorišna tvorevina, u kojoj moćno simbolički deluju permanentni opoziti dramatičnog: smena svetlosti i mraka, bliskosti i distance, demonstracija sile i krhkost plemenitog.

3. VITEZOVI „LAKE MALE” (autorski projekat), režija Andraš Urban; Pozorište „Deže Kostolanji“, Subotica
Iza podnaslova „Subotička opera gala“ je uzbudljivo, beskrajno duhovito, satirično, autoironično i metateatralno pozorje, raspevana demistifikacija teatra, analiza ali i kritika građanskog operetskog pozorišta, istovremeno i opis sudbine mađarskog pozorišta u Srbiji, angažovanog i subverzivnog pozorišta, upotrebe glumaca, njihove telesnosti, nasilje, i tako danas aktuelna manipulacija omogućena pozicijom moći. U ovom autorskom projektu odavno se urbanovski utemeljenom rediteljskom metodom suprotstavljaju dve estetike: ona istraživačka, kojoj je još od „ranih radova“ beskompromisno odan Andraš Urban i ona druga, ogrezla u tradiconalizam i ne tako benigni konzervativizam.

4. KUS PETLIĆ, pisac Aleksandar Popović, režija Milan Nešković; Narodno pozorište/Narodno kazalište/Nepszínház, Subotica
Farsičnost i izvitoperenost Popovićeve šarmantne drame netradicionalne forme čita se u kostimu, glumački rafinirano raskošnoj igri, dok je priča o poteri za zlatom, koja joj daje dinamizam akcione komedije, u režiji Milana Neškovića poprimila realističan karakter i istakla tendenciju potrage za ljudskošću, za lepim ljudskim licem. Sudbina je običnog, malog čoveka Aleksandra Popovića da po zakonima žanra u koji je uronjen, zapada u komične i apsurdne situacije, da se zabludelo, ali kočoperno, kao periferijski „kus petlić“ upliće u Istoriju, da se razmeće svojim stavovima o životu, religiji, politici, našim stalnim podelama. Zgusnuta, čvrsta predstava, ironijskog smera.

5. DERVIŠ I SMRT, tekst Meša Selimović, dramatizacija i režija Dejan Projkovski; Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka (BiH-RS)
Univerzalnost iskaza o ljubavi, ljudskim strastima, borbi dobra i zla, ljudskosti i bestijalnosti, u romanesknoj strukturi Derviš i smrt Meše Selimovića bila je i ostala veliki izazov za transponovanje u dramsku, a potom pozorišnu formu. Projkovski se, kad je reč o dramatizaciji, opredelio za totalitet dramskog potencijala koji sadrži roman. Prevodeći, potom, roman na scenski jezik, reditelj je insistirao na svakom psihološkom, filozofskom i lirskom detalju u glumačkoj igri, koji će doprineti da se raskoš i dubina misli kultnog romana učini verodostojnom. Na vizeuelnom planu, atraktivna a metaforična scenografija podražava atmosferu romana, naglašavajući teskobnost i neprestanu pretnju slobodi junaka, a s druge strane (uvođenjem konja i ptice) asocira na čežnju za skladom, lepotom i slobodom.

6. RADIO ŠABAC, tekst i režija Olga Dimitrijević, Šabačko pozorište
Znalački koristeći iskustva i postupke dokumentarnog teatra, Olga Dimitrijević pozorišno analizira fenomen lokalne radio-stanice Šabac, koja je sedamdesetih godina prošlog veka bila najglasnija i najdalekometnija emanacija glasa „socijalističkog radnog naroda“, izraz njihovog naivnog i površnog pogleda na svet, ali i slika društva koje se polako kreće ka ponoru. Realizovana, uglavnom, u horskim glumačkim scenama, iako zasnovana na sećanju, dokumentarnim faktima, predstava pleni svojim humorom, ironijom, ali istovremeno je i sentimentalni zov, koliko i oporo i politično podsećanje na izvitoperenja tranzicije i njenih posledica. Jedna mala teatarska instalacija istorije radijskog medija postavljena je u drugom delu predstave, na pozornici na kojoj je i publika, kojoj se pruža i pogled u pusto gledalište. Moguće je da je pozornica u međuvremenu i opustela, zahvaljujući upravo tome što su, umesto umetničkih vrednosti, scenom zagospodarile najniže strasti na čije bujanje novokomponovana narodna muzika mora da je imala uticaja.

7. AKO DUGO GLEDAŠ U PONOR, pozorišna poema po motivima istoimenog romana Enesa Halilovića, autor i reditelj Zlatko Paković, Regionalno pozorište Novi Pazar/Kulturni centar Novi Pazar
Poetično, istovremeno i subverzivno, tragično pozorište naših dana, inspirisano potresnim romanom Enesa Halilovića. Pakovićeva predstava govori o usudu siromašnog sloja društva koji, uz sve nevolje, robuje još i običajima u kojima se kletvama i prokletstvima pridaje značenje sudbinskog a koje pritom osnažuju verske i svetovne institucije. Ovo je i snažna, zbijena priča o tome kako moćnici uređuju svet, kako žele da zagospodare životima potčinjenih, o manipulaciji, pretvorstvu i na lažima zasnovanom dunjaluku koji vrhuni u zločinstvu i njegovom prikrivanju. Dragocenost ove predstave je i u stalnom sustizanju i preplitanju sentimenta, poezije i drame i to onog izoštreno angažovanog u njoj, na najplemenitiji način. Potom, gledaoca plene snažna i verodostojna ekspresivna glumačka sredstva, ali i neobjašnjivo dirljivo zavodljiv deziluzionizam, a to valjda otuda što poseduje izvesnu, preko potrebnu dozu egzotike koju joj daje specifična lokalna atmosfera i autentičan jezički kolorit.

8. VELIKA DEPRESIJA, pisac Filip Grujić, režija Marko Čelebić; Srpsko narodno pozorište/Centar za razvoj vizuelne kulture Novi Sad
U originalu drama istaknutog pisca najmlađeg naraštaja srpskih dramatičara Filipa Grujića, u kojoj se prepliću socijalni, filozofski i poetski slojevi, ima naslov „Vilica Ebena Bajersa“. U osnovi komada je priča o stvarnim likovima i fenomenima s početka 20. veka, kada se radijum, čija je otrovnost velika, koristio u fabrikama, a u nadrilekarstvu bio propagiran kao lek. Ponirući u prošlost Grujić tvori sliku savremenog sveta koji je, s jedne strane, beskrupulozno gramziv, besplodan i neinventivan, posvećen raskalašnom životu kao jedinom smislu, a s druge strane je hor uniženih radnica („radium girls“), podređen surovoj kapitalističkoj eksploataciji. Tako u režiji Marka Čelebića nastaje predstava prefinjenog stilskog izraza, uverljive atmosfere i vizuelnog sklada koja se nameće kao metafora savremenog i surovog visokog društva, nasuprot snevačima pravednijeg, boljeg i naivnijeg sveta.

9. TIHO TEČE MISISIPI, pisac Vladimir Tabašević, dramatizacija Ivica Buljan i Vladimir Tabašević, režija Ivica Buljan; Beogradsko dramsko pozorište
Zavodljiva predstava nastala na razvalinama romana Tiho teče Misisipi Vladimira Tabaševića u čijem je rastakanju i preuređivanju učestvovao i pisac, kao što će se pojaviti „sasvim lično“ i u njenoj izvedbi dajući tako, između ostalog, i legitimitet davno uočenoj nesavršenosti dramske forme za „pozorišnu upotrebu“. Predstava, svojstveno poetičkom smeru Ivice Buljana, sadrži odlike dramskog pozorišta, performansa, rok koncerta, a scenski prostor zaprema celu pozornicu u dubinu i širinu kako bi se na njoj instaliralo sve ono što su simboli naše savremene istorije (SFRJ, pa onda i tranzicije na srpski način), našeg „buvljaka“ na kojem smo izloženi i mi sami, već decenijama. Autoironična „identitetska“ igra glumaca postiže komičko dejstvo, kao i elementi sveopšte karnevalizacije kojoj je podvrgnut rediteljski postupak. Razuđen, dramatizovan, pa nanovo dedramatizovan roman, različiti vidovi komike i humora (u rasponu od verbalne komike do crnog i nonsensnog humora) udruženi sa sentimentalnim pasažima, paralelni dramski tokovi, zavaravanje recipijenta nedovršenim likovima, čine ovu mentalitetsku priču o odrastanju i erotskom sazrevanju jednog mladića, uzbudljivom pozorišnom slikom jedne prošle epohe.

10. ŠINDLEROV LIFT, pisac Darko Cvijetić, dramatizacija i režija Kokan Mladenović; Kamerni teatar 55 Sarajevo (BiH)
Perspektiva dečjeg, dečje poimanje sveta u kontaktu sa svetom odraslih, čine osnovu rediteljskog postupka Kokana Mladenovića na kojoj se u smrtonosnoj igri slaže zidanica sećanja na život u prijedorskom crvenom soliteru, „vertikalnom selu“. Saosećajno i bolno. Svaku rečenica romaneskne strukture Cvijetićevog romana moguće je upotrebiti kao aktivan dramaturški materijal, sliku, ideju, tekst. Tako je nastala traumatična pripovest, metafora zlog udesa Bosne i Hercegovine, cele Jugoslavije, jedno zacementirano sećanje, preplet stvarnog i fiktivnog. Distopija koja dejstvuje ubistveno. Predstava ne govori toliko o Zlu koje je minulo, koliko motri na budućnost, tragajući nenametljivo za odgovorom na pitanje: kako da živimo jedni pored drugih i jedni sa drugima.

NETAKMIČARSKA MEĐUNARODNA SELEKCIJA „KRUGOVI“

1. HOTEL „ZAGORJE“, pisac Ivana Bodrožić (autorski projekat Anice Tomić i Jelene Kovačić prema motivima romana Ivane Bodrožić); Gradsko dramsko kazalište „Gavela” Zagreb (Hrvatska)
Iz perspektive devojčice rođene u Vukovaru, sećanje na bolom impregnirano odrastanje, uspomena na prognaničke dane u nekadašnjoj političkoj školi u Kumrovcu. Traumatična iskustva, naročito o zatamnjenoj strani ženske strane sveta. Predstava katarzičnog dejstva, univerzalnog iskaza.

2. DJEČAK KOJI JE GOVORIO BOGU, pisac Damir Mađarić, režija Samo M. Strelec; Hrvatsko narodno kazalište Osijek (Hrvatska)
Potresna predstava o povampirenju fašizma, na osnovu zapisa dečaka iz jevrejske porodice koji sanja o tome da postane glumac, a čiji san prekida Smrt u oličenju fašističkog vojnika. Ovaj, kako ga reditelj označava „fantastičan komad za mlade i decu“, istvoremeno je i sarkazmom prožeta utopijska priča o bezmernoj veri u moć pozorišne umetnosti, kadroj da se suprotstavi svakom Zlu, nasilju i razaranju.
3. KREKETANjE, pisac Almir Bašović, režija Aleš Kurt; Narodno pozorište Tuzla (BiH)
Razuzdana, metadramskim česticama popunjena komična igra sa osloncem na Aristofanove Žabe. Snažno angažovana predstava zapitana o sudbini i moći i nemoći Pozorišta.

DRUGA SCENA (OF-PROGRAM)

1. POETIKA GLEDANJA, režija i koncept Andraš Urban; Pozorište „Deže Kostolanji“ Subotica
Nežne slike, bez reči, a sa snažnim, simboličkim porukama o svetu prirode koju je čovek narušio svojom grubošću.

2. KAO DA KRAJ NIJE NI SASVIM BLIZU, pisac Maja Pelević, režija Nikola Zavišić; Bitef teatar Beograd
Hastala u specifičnim okolnostima, predstava u sedam snažnih poetskih fragmenata govori o (mogućoj) vezi čoveka i mašine, povezuje virtuelnu realnost i audio-vizuelne instalacije u potrazi za neizvesnim pozorištem budućnosti.

Selektor
dr Milivoje Mlađenović
Novi Sad, 29. 4. 2021.