Јован Љуштановић, ПОЗОРИШТЕ КРОЗ ЗЕЧЈЕ УШИ, приредила Горица Радмиловић
Библиотека „Драматуршки списи“
Уредник др Зоран Ђерић
Стеријино позорје, Нови Сад 2021. – 204 стр. – ISBN 978-86-85145-78-0
Скуп текстова Јована Љуштановића (приредила Горица Радмиловић) на леп начин подсећа нас да ниједан од видова уметности није директнији и непосреднији од позоришне уметности; подразумевајући ова три елемента – драматургију, режију и глуму. Добра драма, оживљена на сцени, делује на гледаоце типским личностима у значајним ситуацијама и кроз узбудљиву радњу, уклања рампу између сцене и гледалишта, а у позоришту „чар се расплињује када се завеса спусти, док естетски утицај одзвања даље“. Међутим, не тако ретко, деси се да позоришне елементе препознајемо и ван позоришне сцене. То није чар илузије, игра речима, љупка лаж, него чар животне истине одражене из стварности на нарочит начин, чар која не настаје ни на позорници, ни у гледалишту, већ своју потврду проналази у исказу – цео свет је глумиште. И то препознајемо у текстовима Јована Љуштановића о позоришној уметности и дечијој књижевности. (…)
Можда бисмо могли рећи да је целокупна историја позоришта и драме управо означена антропологијом театра и да је Театар место у којем се приказује живот Човека (драма) „грађом“ у којој је основа Човек (глумац) и Људи (улоге), којима на сцени управља Човек-демијург (редитељ), или, како Јован Љуштановић каже, „демијург инсценације“ редитељ, у одећи Човека (костимограф). Једном речју, театар је место на којем је Човек материјал уметности. О позоришту је, дакле, могуће говорити као о месту људских сусрета, Човека са Човеком. Уколико тај сусрет (Маске са Маском) дефинише позориште, могуће је изместити појам позоришта из позоришне зграде, а сам сусрет померити са позоришне сцене. Тај сусрет са позоришним остварује се у текстовима Јована Љуштановића.
Милена Кулић
О аутору
Јован М. Љуштановић рођен је у Пријепољу 30. маја 1954, преминуо је у Новом Саду, 4. октобра 2019. Родитељи, Мићо и Горица (рођена Лазић) били су просветни радници, брат Његош правник. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, Групу за југословенске и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Био је у браку са Љиљаном Пешикан-Љуштановић. Објављивао је есејистику и књижевну и позоришну критику у Књижевној речи, Књижевним новинама, Зборнику Матице српске за књижевност и језик, Зборнику Матице српске за сценске уметности, Сцени, Летопису Матице српске, Детињству, Мостовима, Борби, Позоришту. Био је сценариста пет епизода у серији Школског програма РТС-а: Историја српске књижевности – романтизам. Аутор је (са Љиљаном Пешикан-Љуштановић) радио-игре за децу Viva la musica, награђене на конурсу Радио-Београда 1983. године другом наградом.
Од 1985. до 1998. године радио је у Штампарији „Борба“ у Одељењу коректуре. Од 1997. године до смрти био је главни и одговрни уредник Детињства, Часописа о књижевности за децу и организатор и модератор Саветовања Змајевих дечјих игара о књижевности за децу. Године 2002/3. уређује у издавачкој кући „Драганић“ едицију Зрнашце и лист за децу од 7 до 11 година Велико двориште. На Филолошком факултету у Београду 1997. одбранио је магистарску тезу Типови приповедања и хумор у делима за децу Бранислава Нушића, а 2006. докторску дисертацију Поетика модерног и српска поезија за децу од 1951. до 1971. године. Од 1998. у Вишој школи за образовање васпитача, односно у Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду, држао је предмете Књижевност за децу и Методика развоја говора, а од 2013. на Специјалистичким студијама Подстицање сценског стваралаштва деце предшколског узраста и Драмска књижевност за децу.
Објавио је књиге: Пријепоље под звездама (са Оливером Цвијовићем, 1997); Црвенкапа грицка вука (2004), Дечји смех Бранислава Нушића (2004), Брисање лава (2009, Награда „Сима Цуцић“ за најбољу књигу о књижевности за децу), Књижевност за децу у огледалу културе (2012). Приредио: Бранислав Нушић, Изабрана дела (1998), Принцеза лута замком (2009), Бранислав Нушић (2013) и Александар Поповић (2015), Од Доситеја и Вука до Мирка и Славка. О слици детета и детињства у српској књижевности за децу и српској култури од 19. до 21. века (2021 – ову књигу довршио је непосредно пред смрт).