Феликс Пашић
ТА ДИВНА ЖЕНСКА БИЋА У ПОЗОРИШТУ МИРЕ СТУПИЦЕ
Приредио Александар Милосављевић
Библиотека „Драматуршки списи“
Уредник др Зоран Ђерић
Стеријино позорје, Нови Сад 2019. – 212 стр. – ISBN 978-86-85145-70-4
Прича о Мири Ступици недовојива је од њене исповедне приче у Шаци соли, књизи у којој две своје једнако драгоцене улоге, улогу сведока и улогу учесника, ставља у складну равнотежу, при чему учесник великодушно уступа првенство сведоку, а овај, проницљив и радознао посматрач, сажима време у одблеске важних, а каткада наоко споредних животних епизода. Ако сећањима не своди рачуне, у сећањима мири оне који су је волели и оне који је нису задужили по добру, оне које је она волела и оне који су јој ускраћивали наклоност. Са раздаљине година, све њих, баш као и успехе и неуспехе, види као камене међаше поред којих је прошла њена људска, женска, уметничка судбина. „Сви они, из далека гледајући, имају своју вредност. Сви су добили патину. Ни среће више нису тако високе, ни несреће нису тако дубоке, ни непријатељи нису тако црни, ни пријатељи нису тако златни. Све је покрила патина.“
Феликс Пашић
Вршљајући по Пашићевој „радионици“, по текстовима из његове оставштине, имао прилику да видим на какав је он супериоран литерарни начин Мирина сведочења – дакле комбинацију онога што је већ написала и њихових разговора – мајсторски преобликовао у узбудљиву исповест. Отуда ова књига, ма колико била Мирина, ништа мање није и Феликсова, јер потврђује оно што смо о њему већ знали – да је бриљантан списатељ, мајстор стила и један од највећих документариста којег је наша публицистика имала.
Александар Милосављевић
О аутору
Феликс Пашић (1939 – 2010), новинар, позоришни критичар, публициста, телевизијски документариста… Новинарски радни век провео је у „Борби“, Радио Београду и Телевизији Београд. Близу четири деценије Пашић је био активни стални позоришни критичар „Борбе“, „Вечерњих новости“, Радио Београда, „Дневног телеграфа“ и „Театрона“. Био је последњи савезни селектор Стеријиног позорја, петнаест година је, као селектор и уметнички директор, давао креативни печат Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, основао је и три године водио Југословенски фестивал позоришта једног глумца у Никшићу.
Са Светланом Бојковићје покренуо и седам година (1992 – 1999) уређивао позоришне новине „Лудус“ у којима је објавио шездесет опсежних разговора са позоришним уметницима.
Књиге: Савременици (разговори са југословенским писцима – 1965), Олуја (дневник представе – 1987), Како смо чекали Годоа кад су цветале тикве (документарно истраживање случајева забране двеју позоришних представа – 1992), Карло Булић – авантура као живот (1992), Зоран (разговори са Зораном Радмиловићем – 1995), Глумци говоре I, II (разговори са шеснаесторо српских глумаца – 2003), Мира Траиловић, госпођа из великог света (2006), Јоакимови потомци (портретнимедаљони добитника статуете „Јоаким Вујић“ – 2006), МУЦИ Љубомир Драшкић или живети у позоришту (2010), Кратак преглед времена (разговори са позоришним ствараоцима из рубрике Лудус разговара – 2013).
Монографије: Град театар Будва – Првих десет година (1998), Десет фестивала позоришта за дјецу у Котору (2002), Град театар Будва – Других десет година (2007), Београдско драмско позориште – 60 година (2007), Вук, з. п. Тршић, Вукови сабори 1933 – 2008 (2008), Звездара театар 1984-2009 (2009). Приредио је књигуо Оливери Марковић, књигу позоришних критика Слободана Селенића (Драмско доба), књигу песама и записа Љубише Бачића (Мој животе мало ли те има)…
Добитник је Стеријине награде за позоришну критику (1983, 1992) и Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе (2006), Награде „Град театар за драмско стваралаштво“ (Будва, 2010) и других награда.