ЈОАКИМ ВУЈИЋ ‒ САБРАНЕ ДРАМЕ
Приредила Исидора Поповић
Стеријино позорје, Нови Сад, 2022.
699 стр.
ISBN 978-86-85145-87-2
„Превише је загонетки и нејасноћа о Вујићу да би се доносио дефинитиван, мериторан суд о њему и његовом делу“, забележио је 1987. пред Изабраним драмама Јоакима Вујића један од његових поузданих и објективних проучавалаца – Божидар Ковачек. Неспорна је чињеница да је Вујић умногоме неухватлјива, необична, почесто и раз(л)уђена појава српске културне прошлости, која измиче дефинитивним судовима. Уосталом, и животни путеви Јоакимови, запетлјани и често недокучиви, унеколико су измицали уобичајеним оквирима животне логике. Процеси које је спроводио на полју организације српског театарског живота, често су се кретали ван уобичајене логике таквих историјских процеса. Једина логика која је Јоакима уистину дефинисала била је она која не мора да прати ни живот ни историју, она, сама по себи неухватлјива – позоришна логика. Оцена из 1987. о неразрешивим загонеткама које прате личност и дело Јоакима Вујића стога стоји и дан-данас, а извесно је да ће и остати једна од константи српске културе.
Па ипак, пред личност и дело Јоакима Вујића морамо стати, ако не са дефинитивним судом, а оно свакако с изразитим поштовањем! Извесно је да појаву сличну њему наша култура нема и извесно је да су процеси које је започео, а умногоме и солидно заокружио, имали пресудан утицај на развој српске позоришне уметности. Када се осмотри позиција са које је у те процесе кренуо, комплексност Вујићеве појаве уистину је фасцинантна. Познато је да су српска позоришна уметност, као и домаћа
* * *
Сабирање свих Јоакимових драмских текстова којима данас можемо ући у траг омогућиће нам да их лакше читамо, доступнијим ће нам учинити поређење ових комада, отвориће можда на тај начин и могућности неким новим увидима у овај занимлјиви, разуђени опус. Напослетку, биће и нека врста омажа Јоакиму Вујићу и прилика за исправлјање многих неправди, малих и великих, према овој чудесној, јединственој личности српске културе.
Али, на крају, као и на почетку – загонетка ће остати. И могућности за изненађења. И премного нејасноћа за дефинитиван, мериторан суд о Јоакиму и његовом комплексном позоришно-драмском делу. Сабране драме зато нека буду тесера у мозаику који заправо никада неће бити сасвим завршен. Али, треба га допуњавати стално. То дугујемо Јоакиму. Јер да њега није било – ко би се други усудио?
Наш бедни принц примио је на себе све парадоксе бурног развоја српског театра који је, попут Гаврила Скакавца, био час у Будиму и Бечу, час у Бежанији, час у Амстердаму, час у Војки, час у Петрсбургу, час у Инђији. И у Јерусалиму и у Шатринци и у Паризу и у Батајници, у Вавилону и у Чуругу, у Лондону и у Делиблату, у Филаделфији, у Сурчину, у Египту, у Омолици…
(Из предговора Исидоре Поповић)