Izaberite stranicu

IN MEMORIAM ДЕЈАН МИЈАЧ

апр 6, 2022 | Вести

ДЕЈАН МИЈАЧ (1934-2022)

Дејан Мијач, један од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља, педагог и академик, преминуо је у Београду 5. априла.

Дејан Мијач рођен  је 1934. у Бијељини, у свештеничкој породици. По завршеној гимназији у Ваљеву, уписао је студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду, а затим и позоришну и радио режију на Позоришној академији, у класи Вјекослава Афрића. По завршетку студија, 1957. добио је ангажман у Народном позоришту у Тузли. За четири сезоне у Тузли поставио је на десетине представа и, премда ово позориште није било жижа позоришног живота Југославије, његов рад се прочуо па је уследио позив славног управника Милоша Хаџића да пређе у Српско народно позориште у Новом Саду, у коме је као кућни редитељ, у наредних тринаест година, режирао низ запажених представа класичног и савременог репертоара, а његова прекретничка режија била је Покондирена тиква Јована Стерије Поповића 1973. године која је представљала радикалан заокрет у односу на дотадашња традиционална тумачења овог српског класика. Систематично је наставио да се бави Стеријом током целог живота и режирао и друге његове драме: Џандрљиви муж (СНП, 1962), Женидба и удадба (Народно позориште Сомбор, 1975), Кир Јања (Удружење филмских уметника Србије, 1978), Лажа и паралажа (Књажевско-српски театар, 1980), Наход Симеон (ЈДП, 1981), Родољупци (ЈДП, 1986. и поново 2003). Бавио се глумачким педагошким радом у Новом Саду, при Драмском студију СНП-а, а потом прешао на Катедру за позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду. Остао је на Факултету до пензије.

Са доласком Јована Ћирилова на место управника ЈДП-а, Мијач је остварио континуитет својих великих редитељских домета, попут праизведбе Симовићевог Путујућег позоришта Шопаловић и прве верзије Стеријиних Родољубаца. Премда никад није био на челу неке институције, његов ауторитет био је широко признат и он је увек радо позиван да режира у позориштима Атеље 212, Град театар Будва, Звездара театар, Театар Култ, Позориште „Бошко Буха“, Народно позориште Ниш, НП Сомбор, НП у Београду, НП Сарајево, Београдско драмско позориште, Казалиште Јазавац у Загребу, ХНК Сплит, ХНК Ријека, Позориште „Јоаким Вујић“.

Чувеном представом Мешћење шарана Александра Поповића, 1984. године отворен је Звездара театар.

Глумци су волели да раде са Мијачем јер је он кроз глумце умео да спроведе своје идеје на начин да су и споредне улоге постајале видљиве и учествовале у значењу представе. Умео је да ангажује ансамбл, да у глумцу потакне оно најбоље што има да подари, премда је Мијач био познат и као строг и захтеван редитељ.

Дејан Мијач је умео да одабере прави комад за дати друштвени тренутак, али је представа Голубњача Јована Радуловића у Српском народном позоришту, 1982. изазвала тако јак одијум у владајућим круговима КП Војводине да је дошло до забране представе. Храбрим чином редитеља и глумаца представа је успела да преживи забрану тако што је пресељена у Београд, 1983, где је одиграна чак 250 пута пред пуним гледалиштем Студентског културног центра. Године 1987. поставио је провокативну драму Слободана Селенића Ружење народа у два дела у Југословенском драмском.

Радећи низ комада Биљане Србљановић, чије је три драме премијерно поставио (Америка II део, Атеље 212, 2003), Скакавци (ЈДП, 2005), Барбело, о псима и деци (ЈДП, 2007), значајно је допринео њеном списатељском стасавању у једну од водећих европских драмских ауторица. И поред многих позива, Мијач је одлучио да се повуче из активног позоришног живота 2011, а за своју последњу тестаментарну режију одабрао је Југословенско драмско позориште и Чеховљев комад Вишњик.

Неизбрисив је и траг који је Дејан Мијач оставио у Стеријином позорју. О томе сведочи чак осам Стеријиних награда, седам за режију – Покондирена тиква (Српско народно позориште, 1974), Женидба и удадба (НП Сомбор, 1976), Пучина (Југословенско драмско позориште, 1978), Путујуће позориште Шопаловић (Југословенско драмско позориште, 1986), Родољупци (Југословенско драмско позориште, 1987, ванредна), Чудо у Шаргану (Атеље 212, 2002) и Скакавци (Југословенско драмско позориште, 2006) – те Награда за нарочите заслуге 1990. године. На Позорју су одигране 23 представе у његовој режији које су актерима донеле обиље награда.

Мијач је и на друге начине доприносио нашој институцији, као председник Уметничког савета, селектор и члан Жирија Стеријиног позорја.

Комеморација ће бити одржана у Југословенском драмском позоришту. Време комеморације и сахране биће објављено накнадно.