Беседа на отварању 67. Стеријиног позорја
МИОДРАГ ТАБАЧКИ, сценограф и костимограф
Поштовани љубитељи позоришне уметности и позоришни посленици, велико ми је задовољство да вам свима пожелим добродошлицу.
Почаствован сам и поносан што сам у прилици да отворим наш највећи и најзначајнији позоришни фестивал, шездесет седмо СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ. Овај повод буди у мени сећања на мој први, за мене најзначајнији долазак на Позорје, и тада престижни југословенски фестивал. Поделићу са вама то сећање кроз једну анегдоту.
Представа Словенског људског гледалишча Цеље Играјте тумор у глави и загађење ваздуха Душана Јовановића, у режији Љубише Ристића, 1976. године, играна је у два простора – на сцени у позоришту, али и у оближњој згради у којој је била смештена „новинска агенција”. Представа је почињала испред зграде позоришта, које је било „забарикадирано” од стране глумаца, тако што глумац (покојни Макс Фуријан), сачекује гледаоце па, будући да су се глумци закључали у зграду позоришта где штрајкују, он одводи публику у „новинску агенцију” у којој се игра први део представе. Ту публика добија информације везане за забарикадирано позориште. Након тога, предвођена Максом Фуријаном, публика одлази до позоришта, насилно улази пробијајући врата, „осваја” и заузима гледалиште и наставља да прати представу која се игра на празној сцени. Други део представе завршава се тако што се на позорници појављује гледалиште где у ложама седе глумци и метафорично осликавају и означавају огледање гледалишта у игралишту и обрнуто… Но, да би се до свега тога дошло, неопходно је било да се „провали” у саму зграду позоришта.
У Новом Саду смо играли представу у старој згради СНП-а. Почињала је испред саме зграде, испред улаза, код Дунавског парка. Редакцију смо сместили и имповизовали у фискултурној сали бившег Соколског дома, са друге стране улаза у позориште, а под истим кровом, с магућношћу да публика уђе у њу са улице, али и на друга врата која салу повезују са холом позоришта. То су била врата која је требало провалити и ући у позориште. Чин тог насилног уласка драматуршки је био од великог значаја. Ја сам се помешао са публиком; стајао сам иза Мише Хаџића, било је много публике, није било превода, али када се осетило да ће се гледаоци селити у други процтор, пар виђених гледалаца и великих ауторитeта кренули су полако да се пробијају ка вратима која је требало „обити и провалити”, а обезбађење, које их је „чувало”, сасвим сам сигуран, љубазно би отворило врата да цењени гости удобно напусте простор. Брзином муње успео сам да излетим из сале, утрчим у хол позоришта, налегнем и наслоним се свом снагом на врата и спречим да се отворе пре него што је планирано да буду пробијена.
То је било моје прво појављивање на Позорју. Прва сценографија, прва костимографија, али и моје симболично, физичко и дословно учествовање у проваљивању и „освајању” позоришта.
Захвалан сам Стеријином позорју што ми указује част да отворим Фестивал нашег националног позоришта које носи име великог српског писца. Истовремено, доживљавам то као признање и подршку мојој професији која с љубављу, поштовањем и верно надграђује сликом, креира, осмишљава и визуелном компонентом прати нашег драмског писца. Писац је за мене ЗВЕЗДА, а најбитнија карика и покретач свега на сцени и у позоришном чину јесте драмски текст. С великим задовољством и успехом радио сам такстове наших класика, Стерије, Нушића, Његоша… као и млађих писаца, мојих савременика, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића, Владимира Арсенијевића, Милосава Мариновића… и радовао се сваком успеху на овом великом фестивалу. Са жељом да се наши класици и савременици и даље играју у нашим, али и у страним позориштима, а уз жељу да се појаве и нови, млади драмски писци, проглашавам 67. фестивал Стеријино позорје отвореним.
МИОДРАГ ТАБАЧКИ
(Кикинда, 1. мај 1947)
Сценограф и костимограф. Основну школу и гимназију завршио је у Перлезу и Зрењанину. Иако је примљен на Одсек костимографије на београдској Академији, уписао се на архитектуру, где је студије завршио 1972, а на студијама сценографије на Академији за позоришну уметност дипломирао је 1974. Од 1978. је ангажован на Факултету драмских уметности у Београду, најпре као доцент, од 1983. je ванредни, од 1988. редовни професор. Као сценограф и костимограф гостовао је широм Југославије, скице је излагао на изложбама у Новом Саду, Сплиту, Сарајеву, Загребу, Паризу, Београду, Скопљу, Будимпешти, Клермон-Ферану, Дортмунду, Њу Орлеансу, Тел Авиву, Манили, Сеулу; четири пута је учествовао на Квадријеналу сценографије и костимографије у Прагу (1979, 1983, 1987, 1991), три пута на Тријеналу сценографије и костимографије Стеријиног позорја у Новом Саду (1981, 1984, 1990) и више пута на Мајском и Октобарском салону УЛУПУДС-а у Београду.
Добитник је бројних награда и признања: Награде САНУ из Фонда Ивана Табаковића;
Стеријине награде (1982, 1996, 1998, 1999, 2009 – Награда за нарочите заслуге на унапређењу домаће позоришне уметности и културе); Награде „Ардалион“, Југословенски позоришни фестивал, Ужице (1996, 1997, 1999, 2000, 2003); Златног ловоровог вијенца, Фестивал МЕСС Сарајево (1982); Награде Сусрета професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ (1977, 1992, 2010); Награде „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Београд (2008); Признања Doctor Honoris Causa, Универзитета уметности у Београду (2018); Награде за животно дело Асоцијације српских архитеката – АСА (2019); Годишње награде УЛУПУДС-а (1978, 1985, 1990, 1997 – за животно дело, 1998, 1999. и 2001); Златне плакете на Балетском бијеналу у Љубљани 1985; Сребрне плакете на Интернационалном тријеналу сценографије и костимографије у Новом Саду 1990; Награде „Орфеј“ НП Ужице 1995.
За дописног члана Српске академије наука и уметности (Одељење уметности) изабран је 4. новембра 2021. Члан је Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС); Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине (УПИДИВ); Југословенског центра за сценску уметност и технологију (YUSTAT); Америчког института за позоришну технологију (USITT); Асоцијације српских архитеката (АСА); Међународне организације сценографа, техничара и позоришних архитеката (ОISTAT).