57. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
25. MAJ – 2. ЈУН 2012.
Олга Димитријевић
РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ
Режија Анђелка Николић
Хартефакт фонд Београд & Битеф театар, Београд
Сиви термит безнађа
Представа Радници умиру певајући оставља јединствен утисак сивила, и то није боја, него оно мучно расположење које се, аветно, налази по амбулантним ходницима пред собама отупелих болесника с неумољивим болестима, или у судницама, током процеса за тешке деликте, такође, и у залагаоницама.
Та мукотрпна, кажемо сива, досада безнађа, сасвим супротна расположењу доколице, злоћудни је „рад“ што изједа наједном заустављени живот – термит безнађа који у овој представи сврдла трулим егзистенцијама радника што штрајкују у једној од оних многобројних српских фабрика у којима су машине одавно погашене, а они месецима или годинама нису примали плату, изгубивши при том и здравствено осигурање.
Ове раднике, некад поносне самоуправљаче и њихове кћери и синове, заједно с фабриком купио је, готово бесплатно, и уз помоћ „људи“ из владајуће странке, неки локални тајкунчић. „Фабрика сад није ни за курац“, описује њено стање ауторка драме. Тајкунчић ће, наравно уз помоћ истих оних „људи“, ту бескорисну фабрику дати под хипотеку, подићи енорман кредит и, пошто кеш с њима подели на равне части, пљеснути дланом о длан. А радници? Они, ионако „ни за курац нису“!
Тим вулгарним колоквијалним, овде брижљиво одабраним изразом, прегнантно је описана судбина вулгуса у транзицији, некад радног а сад беспосленог и сувишног, и то из перспективе моћника – с транзиционог пиједестала власника и фабрике и њених бивших „обртника“. Тај вулгарни израз боље него иједан други изражава запечаћеност егзистенцијалне бесперспективности. По логици транзицијске еволуције, радници су осуђени на изумирање. Они су мањак вредности обртног капитала.
Радници умиру певајући, социјално је ангажовани црни кабаре, углавном у стиху – у духу пародије наше епике, премрежен хорским и солистичким певањем у стилу етно музике, како углавном пева Хор мајки, и, чешће, у стилу персифлаже турбофолк песама – од сонга Драгане Мирковић „Умирем мајко“ до „Кукавице“ Светлане Цеце Ражнатовић – које тиме добијају значај критичког коментара, јер пародија је овде понављање с намерном омашком/разликом која намах осветљава лажност осећања, мишљења и „чувствовања“.
Димитријевићева је за драмски однос власника фабрике и политичара, с једне стране, и радника, с друге, рекла: „Делује врло црно-бело постављено, и што се мене тиче, тако и јесте.“ Ову јетку драмску пародију и овај ангажовани црно-бели однос лоших и добрих јунака, узурпатора и губитника, у свим нијансама, редитељка Анђелка Николић, у представи је свела на сивило таворења и опорост туге до те мере да је и улоге мрских новокапиталиста увукла у свеопште расположење безнадежности. Сви глумци, без обзира на идеолошку функцију улоге, коју драматичарка описује у строгој опозицији црно-бело – Милан Ковачевић, Игор Боројевић, Марија Бергам, Марија Миленковић, Александар Ђинђић, Марко Гверо, Ђорђе Бранковић, Милан Марић, Нина Лазаревић, Ана Дубљевић, Ана Игњатовић Загорац, Милица Писић, Невена Јовановић – кретали су се по сцени једнако безвољно, и безизражајно отварали безгласно уста на плејбек, илуструјући радњу као у некаквој покретној сликовници у сепији.
И најмања назнака лудичког, овде је у корену сасечена. Ликови радника, али и власника фабрике, показани су као беживотне марионете којима руководе богови без икакве духовитости, најглупљи и најнеспособнији од свих могућих богова. Време њиховог постојања називамо Транзиција.
„Ја ћу да умрем јер не желим да ми деца живе у овој држави“, као са покварене грамофонске плоче одјекује ова реченица. То је крај представе. Аплауз публике, такође је снимљен. Рукопљескамо на плејбек.
Златко ПАКОВИЋ, Данас, 23.12.2011.
Радници умиру певајући
Бритка и жестока, ангажована и јасно политички утемељена, болно искрена и младалачки борбена, драма Олге Димитријевић громко и уверљиво најављује једну велику каријеру. Написана у Брецхтовом кључу, комбинујући транзициону проблематику с мотивима преузетим из популарне и трасх културе, ова драма засеца нашу свакодневицу баш тамо где треба, у свет радничке беде и корумпиране државне власти.
Једна од последњих премијера 2011. била је и једна од најбољих, јер је представа Радници умиру певајући свакако представа сезоне, ако не и године. Овај текст, који је добио прву награду фондације Хартефакт за најбољи друштвено ангажовани драмски текст, на прави начин враћа, жестоко и без компромиса, друштвену актуелност на позоришну сцену Београда. Бритка и жестока, ангажована и јасно политички утемељена, болно искрена и младалачки борбена, драма Олге Димитријевић громко и уверљиво најављује једну велику каријеру. Написана у Брецхтовом кључу, комбинујући транзициону проблематику с мотивима преузетим из популарне и трасх културе, ова драма засеца нашу свакодневицу баш тамо где треба, у свет радничке беде и корумпиране државне власти.
Заплет је једноставан: једна пропала фабрика у транзиционој Србији, борба радника за њено очување, корумпирана власт која све око себе трује и загађује, један ожвљени љубавни троугао из прошлих, много бољих времена и једна народна певачица… Мјузикл без музике.
Таква каква јесте, драма је свог идеалног тумача нашла у редитељки Анђелки Николић. Све је у њеној поставци поједностављено, огољено, али баш зато и делује тако моћно, тако болно искрено и проживљено. Јасно и прецизно, са осећајем за ритам и патос, истичући истински трагично у баналности радничких егзистенција, бранећи ликове и њихове изборе, редитељка нам нуди нешто што одавно нисмо препознали на домаћим сценама – став. Најсмелија и свакако најинтригантнија јесте одлука да се целокупни текст драме, дакле, све што глумци изговоре, емитује са аудио снимка, што је на неки начин ослободило глумце у експресији, дозволило им да без задршке прате музику сопствених реплика. Одлична глумачка подела, узбудљива, необична лица која нисмо могли баш често да видимо на домаћим сценама, доприносе томе да ова представа нарасте у право откриће које себи морате приуштити. Катарза је загарантована.
Бобан ЈЕВТИЋ, YеллоwЦаб, 23.01.2012.
Сабласти транзиције у мјузиклу
Текст Радници умиру певајући Олге Димитријевић се може посматрати као драмски предложак за ангажовани мјузикл у чијем центру интересовања је судбина уништене радничке класе. Радња се дешава у Србији 2010. године, у времену транзиције, околностима манипулативних приватизација, које су у директној вези са перфидним псеудополитичким диловима.
Тај политичко-економски контекст је произвео гомилу очајника, мртви раднички слој, бивше запослене, који су гурнути у поноре аутодеструктивности и осуђени да постану зомбији, сабласти транзиције. Они су актери ове драме написане у стиху, заправо фрагменти актера, типски, без детаљнијих биографија и психолошких нијанси, што одговара њиховим статусима, изгураности на ђубриште друштва. Избор да се о њима говори у форми мјузикла подразумева аутоиронично играње са друштвеним стереотипима, као и са конвенцијама драмских жанрова и наслеђем народне културе.
Тематски, идејно, донекле и формално близак недавно изведеном комаду Радничка хроника Петра Михајловића (копродукција Народног позоришта Бања Лука и Стеријиног позорја, режија Ана Ђорђевић), текст Радници умиру певајући потврђује постојање грчевите потребе млађих драмских писаца за стилски аутентичним разрачунавањем са ужареним проблемима нашег тоталног обогаљеног друштва.
Концепт редитељке Анђелке Николић је чврст и врло храбар. Текст, као да је радио-драмски, снимљен је унапред, а глумци на сцени отеловљују гласове који се механички репродукују преко звучника. Они скоро све време отварају уста, симулирају говорење и певање у форми плејбека. Ово решење је веома захтевно за глумце (…)
Они играју врло хладно, сведених покрета, са стално гушеним бесом и потискиваном, али јасно присутном, агресивношћу. Такав наступ подразумева посебну дисциплину, као и спремност на истраживање и радикално одбацивање традиционалних сценских конвенција. Ово раздвајање тела од гласа глумаца инспирише бројна питања у формалном погледу представе.
Проблематизују се функције и значења речи, јер оне постају независне, као и смисао живог, енергетског тела у театру насупрот медијатизованом телу у електронским медијима итд. У погледу садржаја, раздвајање гласа од тела, креација бестелесних, депласираних гласова, може се схватити као симболички израз разбијених идентитета актера, симболичко одузимање могућности њиховог говора – њима више не припадају чак ни њихове речи.
Са друге стране, проблем овог идејно оправданог и провокативног концепта је у томе што је он врло доминантан у представи, у тој мери да скоро постаје важнији од садржаја. Гледалац је често више концентрисан на размишљања о формалним значењима, што је контрапродуктивно у погледу наметања значаја садржаја, који има огромне друштвено-политичке вредности.
Уместо да форма буде средство снажнијег, маркантнијег изражавања теме, она је овде понекада свет за себе, скреће пажњу са идеја, у други план баца друштвено-политичке импликације. Такође, чврстина и затвореност редитељског приступа не дозвољавају свим слојевима значења текста да дођу до изражаја.
У доброј мери је сузбијена емотивна идентификација са ликовима, као и раскошно играње ауторке текста са жанровским конвенцијама, њено иронично предимензионирање значења ликова, које је у домену треш естетике. На пример, лик Милице Мици, курве и певачице, у тексту је врло упадљиво исцртан, ватреним, јарким, масним бојама, мелодраматично, са изразито театрализованим осећањима која имају субверзивно-комичке потенцијале. Лик Мици је у представи много крући, стерилнији, сувљи због тог специфичног редитељског поступка, који има своје предности и мане.
Ана ТАСИЋ, Политика, 21.12.2011.
Плачи, вољена земљо!
“По устаљеном обрасцу”, каже списатељица, описујући пропаст радника у једној фабрици, очај те “потрошне робе”, коју ово друштво, као уосталом и свако друго, најлакше изручи на улицу, са све децом и остарелим родитељима. Пишући о њиховој трагедији, Олга Димитријевић свесно и намерно барата општим местима њихових живота: излизаним реченицама које користе у комуникацији, скученим животним изборима, непоштеним власницима и бескрупулозним политичарима, промашеним љубавима, изневереним очекивањима, курварлуком као начином да се побегне од свега… Овај вредан текст, заправо ораторијум писан у белом стиху, делује драстично отрежњујуће баш зато што никаквим уметничким “лажима” не покушава да замаскира банално неминовну предвидљивост и животну излизаност. Добио је и врсног интерпретатора у редитељки Анђелки Николић, која радикално надограђује естетику побуне против стварања позоришних илузија, појачавши стилизацију до размера невиђених на нашим сценама: читав текст је снимљен на матрицу, како сонгови тако и дијалози, па глумци током представе само отварају уста, допустивши јасан утисак плејбека. У комбинацији са “скраћеним” покретом који подсећа на лутку, и повремено укоченим кадровима, визуелно настаје израз који обједињује комунистички стрип, хришћанску иконографију и компјутеризовани цртани филм, што не производи отуђеност, већ експресивност. Драшко Аџић, као аутор музичке подлоге за сонгове, креће се од ојкања до препознатљивих народњачких и турбофолк напева, па је све што чини један мали живот ту; све је препознатљиво, све је предвидљиво, ништа није узвишено. Међутим, баш због изостанка било какавог изазивања уживљавања код гледаоца, сва општа места ове излизане социјалне приче постају отрежњујућа, на моменте истински трагична. Један је акценат артифицијелно означен, када умирућа радница најмање тридесет пута понови: “Умрећу, јер не желим да моја деца живе у овој земљи!” (што Марија Миленковић маестрално изговори на тридесет различитих начина). И остали у глумачком ансамблу су створили упечатљиве ликове, да издвојимо Милана Ковачевића, Марка Гвера, Марију Бергам, Игора Боројевића, те хор трудних мајки у кореографији Далије Аћин, и сцену и костим Маје Мирковић. Храбра представа која ће сигурно изазвати опречна мишљења и осећања, али коју не треба пропустити.
Александра ГЛОВАЦКИ, Вечерње новости