Izaberite stranicu

56. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ – 3. ЈУН 2011.

КУКАВИЧЛУК
Режија Оливер Фрљић
Народно позориште Суботица

 

Уметничка храброст

Као и у свом чувеном Турбо – фолку , хрватски редитељ Оливер Фрљићи у представи Кукавичлук развија веома сложену и промишљену редитељску поетику . Директан , изричит и намерно

памфлетски политички ангажман може да отежа уочавање , код брзоплете и несензибилне публике , мета само прича о горућим проблемима савремене Србије , већ и о позоришту , а посебно театарског плана ове представе , чињенице да она о његовом односу према тој и таквој стварности . На том првом , политичком плану , Фрљић превасходно изоштрава питање сукоба на Косову и његових последица у виду бомбардовања Срби је и проглашења независности покрајине. Он то театарски спроводи на истовремено метафоричан и заигран начин , компонујући веома знако маштовите и убојите сценске етиде , а на бази , пре свега , истинитих ( и измишљених ) исповести сâмих глумаца . Тако гледамо , у злоћудном полумраку , немо те зато и подједнако злослутно српско коло ( не гламочко ) над контурама Косова оцртаним на сцени , те слушамо узне мирујуће исповести глумаца – док држе предмете који за њих интимно симболизују те догађаје – о томе шта су радили за време бомбардо вања 1999 . 

Други поетички план , онај на коме се преиспитује сâмо позориште и његова спремност да се суочи с мучном стварношћу , поставља се од мах на почетку , када нам једна глумица саопштава да се они , глумци , не слажу с многим политичким тезама из представе , те да су , на водно , приморани да је играју . Питање односа између глумчеве личности и његове улоге продубљује се када Фрљић – убацујући у игру при чу о другом политички и уметнички радикалном театарском пројекту који се дешавао у Суботици – осмишљава сцену у којој су његови глум ци осуђени “ да не наступају као протагонисти КПГТ – а ( Ристић , Кокотивић , Шербеџија … ) , већ у своје име : изузетак је Снежана Јакшић Чолић јер , као бивша глумица КПГТ – а , она једина има право да игра улогу – сâму себе . Овако се отвара , а затим , прозивањем гледалаца и изази вањем њихових крајње нетолерантних реакција , и додатно развија проблем односа театра и света : немогућност позоришта да се скрије од ствар ности , глумаца да се заклоне иза улога и публике да се изгуби у сигурности мрачне сале.

Ова два плана сустичу се у тематски најсадржајнијој сцени представе , оној у којој се евоцирају успомене на представу Шиптар на тему ко совског проблема , а коју је у КПГТ – у у Суботици режирао Љубиша Ристић . Међутим , најсадржајнији мотив је уједно и проблем Кукавичлука и то само зато што он није више коришћен , што није био тематско и проблемско језгро из којег ће се природно гранати сва поменута питања . Тако је пропуштена сјајна прилика да представа добије већу тематску кохерентност – драмско јединство је , наравно , и немогуће и непотребно у једном иманенто постдрамском пројекту – уместо што се она прима у прилично самосталним тематско – значењским целинама . Од про јеката ове врсте , заснованих на документарној грађи која превасходно долази од глумаца , логи чно се очекује да буду суштински укорењени у средину у којој се раде . У Кукавичлуку се говори о КПГТ – у , постоји и сјајно редитељски осмишљена сцена у којој се , у виду позитива и негатива , проблем српско – мађарских односа у Војводини третира из оба угла , али је , ипак , тематски фокус на Косову . Такав се редитељев избор , додуше , разуме и прихвата у контексту целог његовог пројекта о ра спаду Југославије ( обухвата још и Турбо – фолк у Ријеци и Проклет био издајица своје домовине у Љубљани ) , јер му је , логично , било потребно да у завршном делу трилогије , и то баш у Србији , трети ра и завршни чин распада земље отцепљење Косова. 

Без обзира на ову дилему , те проблем емоционално и формално ( ритмички ) једнобразне глумачке игре , Кукавичлук се издваја из домаће продукције изузетном промишљеношћу форме и убојитошћу са држаја . Емоционални и поетички врхунац је последња , изузетно потресна сцена , у којој нам глумац каже , поново се играјући односом стварности и позоришта , да треба више времена да се изговори око петсто имена него што треба да се ти људи побију , да би затим глумци , у мртвој тишини , саопштили баш толико имена жртава из Сребренице , поентирајући тако причу о распаду Југославије евоцирањем нај већег злочина до којег је тај распад довео .

Иван МЕДЕНИЦА , НИН