48. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
28. MAJ– 4. ЈУН 2003.
Биљана Србљановић
ПОРОДИЧНЕ ПРИЧЕ – БЕОГРАД
режија – Габор Русњак
Позориште „Чеки Гергељ“, Капошвар (Мађарска)
Породице у дубоким водама рата
(…) Надежда Дорке Грилуш је фасцинантна и потресна: сваки њен покрет и гест подсећа на пса – упечатљиво приказује шта све девојчицу без родитеља очекује у једном суровом свету. У завршној сцени она постаје носилац главне улоге: упркос томе што је пола представе била ван позорнице, постаје јасно да цео комад говори о једанаестогодишњој Надежди. О њеном страху, збуњености, бесу. Игре осталих су скоро безначајне у односу на страхоте које се њој дешавају.
У режији Габора Русњака остали одлично припремају завршну сцену. Војин Јожефа Келемена има врло добру моћ запажања: убедљио слика успешног оца, уплашеног оца, брижног оца и оца садисту. Упркос брзим променама, глумац успева да на одговарајући начин пратим не само понашање лика већ и да у тренутку мења технику говора. Моника Немет све време игра дете које глуми одраслу особу. Њена Милена на исти начин држи слово осталима као што задушно цитира Свето пимо. Андрија је друга права жртва: на лицу Виктора Нађа приликом сваког убијања не види се задовољство, већ нека немогућа радозналост, помешана с индиферентношћу. Заинтересованост за дешавања. Ништа више.
Иако су личности приче деце, реч је, наравно, о много значајнијим сварима: о рату и о немоћи, што можда најбоље симболизује кип српског војника који се „дави“ у испражњеном базену за пливање.
Oрсоља Kоња