1989. – 34. ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПОЗОРИШНЕ ИГРЕ – Награђена представа

34. JUGOSLOVENSKE POZORIŠNE IGRE
26. maj – 2. jun 1989.

Ivan Cankar

LEPA VIDA

režija Meta Hočevar
Slovensko stalno gledališče, Trst

 

Cankarevo, po svoj prilici, najizvornije, iako najmanje dramatično delo, kao naručeno je za savremene reditelje, pošto nasuprot socijalnom, generacijskom i miljeom određenom izvoru poseže i razrasta se, pre svega, u svetu intimnog doživljavanja, tematizujući antinomije stvarnosti i čežnje, života i smrti, moć i nemoć volje. U likovima (…) su ocrtane individualno uslovljene opreke bola životne realnosti i lepote vizije nečeg drugog, čežnje za „rajem“, koji može biti i smrt. Različite su to čežnje, privlačne, pre svega, dok ostaju vizija i iluzija, kada postanu, ili ako bi postale stvarnost, ako bi se ispunile, izazvale bi nov nemir, novu čežnju.

France VURNIK

U ovom kišovitom prostoru, gde bura oduva sve što nije čvrsto usidreno, što nije opterećeno kao kraški krov, što vekovima nije sraslo s ovom zemljom, ovim kamenom, ovom vodom i ovim nebom, osetim čežnju za domom koji ovaj prostor jeste, ali i nije. Kad sam ovde, dom je tamo preko, kad sam tamo, dom je ovde preko. Kao da stojim na velikim vratima srušene kuće, a bura ih otvara i zatvara, tako da stalno lupaju. U ovom svetu čežnje je čovekova zavetrina, zatišje, dom, samoosvešćivanje, časak sreće, utočište ugroženih. Ona je dodir tople kože, zagrljaj, bezazlena šala, čaša vina, pesma. Sama lepota. A jedina ljuštura pod koju čovek pribegne da bi sakrio svoju čežnju – to je maska.

Meta HOČEVAR