у позоришту
Гробница за Бориса Давидовича Да-нила Киша (корежија са Рашом Андрићем) у Дадову.

Змајовини пангалози Иване Димић и Школа рокенрола Милене Деполо у Бухи.

Трпеле (ауторски са Миленом Деполо), Кад су цветале тикве Драгослава Михајловића, Позив на погубљење Владимира Набокова и Утопљена душа Александра Југовића у Београдском драмском.

Синови умиру први Мате Матишића у Босанском народном у Зеници.

Мурлин Мурло Николаја Кољаде у кикиндском Народном.

Развојни пут Боре шнајдера Александра Поповића и Брехтов Страх и беда Трећег рајха у Грачаници (Српска драма приштинског Народног).

Врла нова 2061 (ауторски са Миленом Деполо) у суботичком Народном.

Народна драма Олге Димитријевић у сарајевском САРТРу.

Дон Кихоте од Манче Милене Деполо у новосадском Позоришту младих.

Петријин венац Драгослава Михајловића у драматизацији Миле Нешовић у Атељеу 212.

на филму
Шангарепо ти не растеш лепо.

До коске.

Топ је био врео.

још
Био асистент, па предавач на ФДУ.

Предавао на специјалистичким студијама Универзитета уметности.

Управљао рекламном агенцијом и дечјом телевизијом.

Писао и режирао нека Отворена врата.

Писао и режирао Ружне речи.

Похађа Докторске уметничке на ФДУ.

Писао и режирао серију Клан.

умреће
У Београду.

Дипломирала глуму на Факултету драмских уметности 1993. Од 1996. стална чланица глумачког ансамбла Београдског драмског позоришта. Остварила бројне улоге различитог карактера на сценама београдских позоришта у представама Мишоловка, Човек, звер и врлина, Брилијантин, Време чуда, Човек је човек, Арсеник и старе чипке, Родољупци, Малограђани, Приватни животи, Крила од олова,

Делиријум тременс, Трпеле, Плацебо. Њену глумачку каријеру обележили су филмови Ми нисмо анђели, Дезертер, Underground, Пакет аранжман и Држава мртвих.

Добитница значајних театарских и филмских признања на домаћим и међународним фестивалима: награде за младу глумицу на фестивалима у Нишу, Ужицу и Вршцу, Гран при „Татјана Лукјанова“, те бројних годишњих и колективних признања.
Од 2000. бави се писањем и режијом у матичној кући, као и у другим театрима широм земље. Значајне режије: Троје, Љубав итд, Пијаниста, Госпођица Јулија, Зла жена, Пера Пан, Тајни дневник Вирџиније Вулф, Крцко Орашчић, Луна-парк, Расло ми је бадем дрво. Првакиња Београдског драмског позоришта.

Позоришни редитељ, професор глуме и позоришне режије. Режирао је представе у бившој Југославији, Грчкој, Русији, Италији, Белгији, Шведској, САД и Немачкој.

Добитник свих значајних награда у региону. Његова представа Хрватски Фауст, ЈДП Београд, приказана је на Театру нација. Предавао на ФДУ Скопље, Бруклин колеџу, Институту за напредни театарски тренинг на Харварду, водио више радионица о глуми и режији. Заједно са Метом Хочевар, Ангелином Атлагић, Радивојем Динуловићем и Гораном Стефановским водио Мастер студије из позоришне режије на ФДУ Скопље.

У античком театру у Епидаурусу поставио Еурипидовог Ореста. Режирао драме многих савремених аутора у региону, међу којима су Мирослав Крлеж (Легенда, праизведба), Русомир Богдановски, Руди Шелиго, Душан Јовановић, Петре М. Андреевски, Слободан Шнајдер, Милица Новковић, Коле Чашуле, Биљана Србљановић, Жанина Мирчевска, Милена Марковић, Дејан Дуковски, Гордан Михић. Поставио једанаест драмских текстова и једну драматизацију Горана Стефановског.

Студирао медицину, уписао трећу годину права, а онда дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, где је тренутно на докторским студијама. За текст дипломске драме Само не у Швајцарску добио је Награду „Слободан Селенић“, а за драму Радничка хроника награду Стеријиног позорја на конкурсу за оригинални домаћи драмски текст.

По његовим текстовима реализовано је шест позоришних представа: Гавран (2004), Писати скалпелом (2006), Радничка хроника (2010/2019), Швајцарска (2017), Двеста (2018) и десет радио-драма. Као сценариста потписује пет играних ТВ серија и три дугометражна играна филма, а тренутно ради на развоју и реализацији више телевизијских и филмских пројеката.

Издао је збирку кратких прича Серијски самоубица (2000), роман Ништа (2013), књигу прича Нико (2018) и књигу драма Тријумф смрти (2021), док се током 2022. очекује излазак и његовог другог романа Ојмјакон и дебитантског стрипа Метар асфалта. Драме и кратке приче објављиване су му у стручним књижевним часописима и преведене на више страних језика.

Од 2004. до 2007. активно се бавио музичким новинарством, а од 2013. до 2020. био је запослен у Архиву Југословенске кинотеке. Живи и ради у Београду са сталним запослењем у Iervolino Studios на позицији сценаристе анимираних филмова.

Дипломирао на Катедри за историју Филозофског факултетa у Новом Саду. Магистрирао и докторирао на Одсеку театрологије Академији уметности Нови Сад.

По пројектима је радио у Српском народном позоришту и Стеријином позорју, а као новинар на Радио Новом Саду и ТВ Нови Сад. Од 1991. запослен у Архиву Војводине, а од 1995. у Позоришном музеју Војводине (2002–2017, директор). Редовни члан Матице српске од 1995, од 2004. члан Одбора Одељења за сценске уметности у музику, и секретар од 2020.

Сарадник Српског биографског речника, Енциклопедије Новог Сада,  Српске енциклопедије и Енциклопедије Народног позоришта у Београду. Члан Главне редакције научног пројекта Позоришног музеја Војводине. Учествовао на више домаћих и иностраних симпозијума, семинара и конференција. Био је члан жирија на позоришним фестивалима и за доделу уметничких награда, научних признања и члан више струковних, организационих, извршних и управних одбора, савета и комисија. Од 2006. члан Удружења позоришних критичара и театролога Србије (огранак AICT). Један од оснивача Фондације „Лаза Костић” (Лондон, Београд, Нови Сад, 2009). Потпредседник Новосадске секције Међународног савета за игру (CID, од 2014) и Савета Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици (2014–18).

Аутор двадесетак музеолошко-театролошких изложби (Србија, Словачка, Мађарска, Велика Британија, Република Српска).

Аутор, коаутор и приређивач публикација: Мира Бањац, 2002; Двадесет година уметничке игре Дијане Козарски, 2004; Владимир Маренић – позоришно сликарство…, 2005; Јуриј Љвович Ракитин…, 2007; Оксана Сторожук…, 2009; Мира Бањац – 60 година уметничког рада, 2011; Позорје Лазе Костића, 2011; Theatre poetics of Laza Kostic, 2012; Уметност игре Милана Лазића, 2013; Ибзенове драме, и на војвођанским сценама, 2016; Све наше Хеде, 2018; Светлана Бојковић – Уметност глуме…, 2019; Позориште у времену сваком – 100 година Удружења драмских уметника Србије, 2019; Јосиф Шлезингер…, 2021; Обнова Српског народног позоришта (1918–1921), 2021… Објављивао у домаћим и страним зборницима радова, периодичним публикацијама и дневним листовима.