Човечност ‒ Успони и суноврати
У минулом селекционом циклусу селектор је одгледао 57 представа насталих према делима писаца који пишу на српском и другим језицима који се говоре у Србији, а од тог броја су чак 32 праизведбе оригиналних домаћих драмских дела, или драматизованих прозних и поетских дела, или ауторски пројекти, што сведочи о вишегодишњем појачаном интересу за домаћу драму.
Велики је дијапазон индивидуалних драмских рукописа, формално-стилских обележја и смерова истраживања и метаморфоза драмскога писма, али и квалитативних разлика у овладавању неким новим драматуршким стратегијама и техникама драмског стварања. На нашим позорницама изводе се текстови традиционалне дијалошке структуре, али су све фреквентнији и монолошки уобличени драмски текстови у којима доминира нарација или поетизован дискурс.
Тематски распон изведених представа разнородан је и стваралачки инвентиван, драмски и театарски провокативан. Већ неколико сезона у позориштима Србије издиференцирала се тематска целина чији садржај чине бројни облици насиља над женама, без обзира на њихово животно доба, образовање или имовински положај. Проблематика статуса жене у патријархално уређеном друштву, домет и обухват истинских промена у тој области, могућност самореализације жене изван традицијом додељених улога, и даље су широко поље за огледање драмских писаца. Проблем насиља над женама и питање њихових права у друштву – нажалост и даље је горућа тема на овим, и не само овим просторима.
Раширене су и интимистички или политички интониране обраде мигрантског питања, дистопијске визије, драмска разматрања рата и његових последица и даље су присутна, а можемо страховати, нажалост, да ће ехо најновијих ратних пустошења у Украјини и у будућности драмски и позоришно бити артикулисан. Неке од драма имају у основи актуелизацију или инспирацију налазе у интертекстуалним везама с мотивима из светске и домаће драмске књижевности, или им се у основи налази биографска или аутобиографска грађа јавних или историјских личности (Григорије Божовић, Милица Стојадиновић Српкиња, Јосип Броз Тито, Алекса Шантић). Та драмска истраживања почивају на општеприхваћеним биографским чињеницама или се формирају као комичке и пародичне персифлаже националне историје или феномена савремености (фабрика „Црвена застава”). Присутна су у нашој позоришној пракси и драмска истраживања у подручју личног идентитета у односу на колективне идентитете и друштвену заједницу, на породичном и националном нивоу. Нека од позоришних остварења наметнула су својом дијалогичношћу и полемичку усредсређеност на болна питања савремености (мигрантска криза, ауторитарни режими, ангажоване представе у смеру „зелене” иницијативе, социјална положај радништва у свету крупних капиталиста (остати овде или отићи), исповест лекара „гастарбајтера”, на пример) и својим дејством указала на њихов позоришни потенцијал.
Избор представа за Стеријино позорје показује и статус српске драме у региону, Европи и великом свету. Дела домаћих драмских писаца у овом тренутку најприсутнија су на позорницама у Словенији: драме Димитрија Коканова (иначе уз Тијану Грумић тренутно најпродуктивијнијег и најчешће ангажованог драмског писца и драматурга) изводе се у СНГ Нова Горица (Одједном,река у режији Кокана Младеновића) и Љубљани (Кретање у СНГ Драма у режији Jуша Зидар), а 52 херца (Најусамљенији кит на свету) Тијане Грумић у СНГ Нова Горица. Такође се игра и Ролеркостер Јелене Кајго у Младинском гледалишчу у Љубљани, а Милан Марковић Рамшак у ПГ Крањ чека премијеру дела Кишни дан у Гурвичу. У Словенији (Гледалишче Копер) изводи се и Сумњиво лице у режији Кокана Младеновића. Ожалошћена породица, класика наше комедиграфије, изведена је недавно и у Хрватској, у загребачком театру Керемпух. У Северној Македонији, у театру у Струмици игра се Поморанџина кора у режији Драгане Милошевске. У Босни и Херцеговини изведене су две представе Златка Паковића: Гробница за Бориса Давидовича како је данас зидамо у Босанском народном позоришту у Зеници и Педагогија отпора Бранка Ћопића у копродукцији Центра ОМАХА Цазин, Културног центра Бихаћ, Народног позоришта Тузла и Културног центра Нови Пазар.
Општа естетска вредност позоришних представа била је врхунаравни критеријум одабира представа за такмичарски програм 68. фестивала „Стеријино позорје”. Тек потом, или истовремено с том вредношћу, као евентуалне додатне критеријуме селектор је удруживао њихов ексклузивитет, културну различитост, истакнуту модерност, истраживачку усмереност, естетски радикализам, уметничку апартност или изузетност, и други факторе. Ослонац током целог селекторског циклуса била је парафраза мисли Питера Брука: Искра живота, месо и крв реалности, мора да буде присутна у сваком тренутку позоришног чина.
ТАКМИЧАРСКА СЕЛЕКЦИЈА 68. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА
1. ДЕЦА, опера у 17 песама на музику Ирене Поповић, по роману Милене Марковић; композиторка и редитељка Ирена Поповић; Народно позориште Београд
У овој представи је сценско читање драме прешло у сценско певање романа, и тако се трансформисало у сажету музичко-сценску форму која следи хронолошки низ прича, интимних истина и проживљених тренутака у детињству. Са сцене се ори бунт и индивидуалност, протест против генерације родитеља, али и учитеља, конкретно и симболички схваћених, презир лажног морала и малограђанштине. Глумци и оперски певачи су монолитно колективно тело, односно идентитет који, на скоро пустој сцени, играју свој доживљај људског бола и радости, посртања и успења. Деца нису драмска, него музичка представа чији је унутрашњи динамични мотив музика Ирене Поповић Драговић, која се развија све јаче и јаче да би у завршници екстатично артикулисала мисао Милене Марковић „нисмо људи него нека страшна деца”.
2. ГОСПОЂИЦА, писац Иво Андрић, драматизација Вања Ејдус, режија Ђурђа Тешић; Народно позориште Републике Српске, Бања Лука (Република Српска- БИХ)
Вешт је спој епског и драмског начинила Вања Ејдус драматизујући роман Госпођица. Духовно посрнуће протагонисткиње Рајке има зачетак у трауматично доживљеном и протумаченом аманету њеног оца о важности штедње. Редитељски поступак Ђурђе Тешић одише поетски наглашеном стилизацијом и визуелизује два сучељена погледа на свет: рационалност „обичног“ света, с једне стране, и извитопереност тврдичлуком захваћеног бића, с друге стране. Динамика представе са нимало безазленом метафоричком слутњом о Новцу као врхунаравном господару људског живота, подстакнута је, колико комичним ситуацијама у које запада главна јунакиња, толико и музичким ритмовима и функционално употребљеним сонговима који прате радњу и успело дочаравају атмосферу Сарајева и Београда тридесетих година прошлог века.
3. НОЋНА ФРАЈЛА, писац Александар Поповић, режија Бранислав Мићуновић; Народно позориште Ниш
Највећи домет режије Бранислава Мићуновић у представи Ноћна фрајла је звонко и разговетно прецизирање и жанра и драмске радње. То је сада слика менталитета, ултразвучни снимак наше нарави с тенденцијом да се разбијени елементи драмске радње приберу, да се језиком обујми сва комплексност људског рода, појединачних житија обичних смртника и њиховог колоплета и батргања у друштвеном и политичком брлогу, не одричући му поетски и филозофски смисао ни једног трена. Има нешто у Ноћној фрајли од наслеђа сценског ритаула, суптилно и високоестетизовно, које делује заводљиво на чула гледалаца.
4. ПОКОЈНИК, писац Бранислав Нушић, режија Егон Савин; Црногорско народно позориште Подгорица и Центар за културу Тиват (Црна Гора)
Сажета, оштра, опака црна комедија, тамна гротеска, са несумњивим честицама криминалистичког жанра (варирајте на то жанровско одређење, колико Вам драго!) али то је редитељски спроведено тако да не ремети ни богатство, ни комплексност Нушићеве драме, а уз све то је језички прилагођена црногорском крају. Свеједно, тако измештена, или не, она свакако сасвим добро пристаје нашем добу. Покојник је, без двојбе, чиста друштвена сатира, у којој је реч о томе како криминалци прикирвени плаштом крупног капитала поробљавају нескривено поштене грађане, а уз садејство судства, медија, полиције и политике. Покојник Егона Савина је жесток обрачун са лажним друштвеним моралом, лицемерјем, корупцијом, лоповлуком и другим облицима непочинства у миљеу такозваног високог друштва.
5. УСПАВАНКА ЗА АЛЕКСИЈУ РАЈЧИЋ, писац Ђорђе Косић, режија Југ Ђорђевић; Народно позориште Београд, „Фондација Нови Сад ‒ Европска престоница културе”, Стеријино позорје Нови Сад
Фрагментарна драмска приповест у стиху о тужном, губитничком статусу жене у оковима патријархата, о судару сневаног и сурове стварности. Косићева драма изванредне поетске вредности у свом средишту има причу о злочину који почини жена услед немоћи да се одупре мужевљевом злостављању. На основу књиге Затворенице – Албум женског одељења Пожаревачког казненог завода Милутина А. Поповића, аутор је изградио драму коју одликује, фасцинантно подражавање форме народне поезије (успаванке, нарицаљке, додолске песме, итд.) у споју са грубим језичким исказом наше савремености што контрастирањем резултира изванредним драмским предлошком за настанак представе чудесне лепоте у режији Југа Ђорђевића у којој се преплићу елементи традиционалног и брехтовског театра.
6. YANKEE ROSE, писац Слободан Обрадовић, режија Милош Лолић; Београдско драмско позориште
Духовита, гротескна и горка прича у којој се на црнохуморни начин „разбијају“ готово све парадигме о Америци. Полазећи од псеудобиографије Eн Никол Смит, америчке манекенке, глумице, телевизијске звезде и Плејбојеве лепотице и телевизијске личности, Слободан Обрадовић гради универзалну драмску причу о трагичној судбини жене. Милош Лолић ову причу о успону и паду једне од безбројних копија Мерилин Монро, редитељски компонује као спектакуларну жанровску мешавину мјузикла, луткарског позоришта и водвиља. Испитујући феномен „америчког сна“, представа се развија комедијски разуздано (захваљујући не малом уделу метатеатарских честица), распевано, да би се сва жанровска укрштања слила у основни тон представе: трагизам и неспокој. Yankee Rose приказује упечатљиво пошаст нашег времена: незајажљивост, безосећајност, распад породице, комерцијализацију, медијску манипулацију, потрошачку грозницу…
7, ШТО НА ПОДУ СПАВАШ, писац Дарко Цвијетић, драматизација: Кокан Младеновић, Мина Петрић, Дарко Цвијетић, Дубравко Михановић и ансамбл представе; режија Кокан Младеновић; Српско народно позориште Нови Сад, Градско драмско казалиште „Гавела“ Загреб, Народно позориште Сарајево и МЕСС Сарајево
У представи су, на тему распада бивше заједничке земље и крвавог рата, у сталном преплитању фиктивно и стварно. „Постјугословенски писац“ Дарко Цвијетић оживљава сурову истину о трауми рата, породичној али и свеопштој, загледаној у лице смрти. Лично и аутобиографско надмеће се и отеловљује на плану глумачке игре и представи додаје карактер истински непорецивог, снагу стварносног сведочанства. Редитељско решење, да писца у улози Писца игра стварни аутор који пред публиком организује и мења своја сећања и тако интегрише сопствени живот у чврсти редитељски концепт, постаје еманација до сада ретког спајања стварности и театра, по свом значењу далеко изнад онога дејства које се може постићи применом „театра у театру“. Редитељски и драматуршки поступак у представи Што на поду спаваш још тражи своје име.
8. 52 ХЕРЦА, писац Тијана Грумић, режија Мојца Мадон; Словенско народно гледалишче Нова Горица (Словенија)
Мешавина наивног дечјег погледа на свет, искуства зрелог доба и језика науке, творе чудесну и поетичну лепоту драмског текста Тијане Грумић. На тој подлози настаје моћна и визуелно раскошна представа која се догађа свуда – од дна мора до космичких висина. Суптилну и поетску режију Мојце Мадон карактерише оквирна, метатеатарска прича коју води наратор који повезује конце радње и који током целе представе гради и разграђује сценску илузију.
НЕТАКМИЧАРСКА МЕЂУНАРОДНА СЕЛЕКЦИЈА „КРУГОВИ”
1. ЛЕПА ВИДА, писац Сташа Прах, режија Марјан Нећак; Гледалишче Копер / Teatro Capodistria (Словенија); Словенско стално гледалишче Трст (Италија)
Најновија драмска варијација Сташе Прах на тему мотива о Лепој Види, константном миту словеначке књижевности, драматуршка је подлога за сценско-музички спектакл Марјана Нећака, раскошну, визеулно и музички богату представу-метафору о Жени, чежњи, љубави и страсти.
2. НОЋ СА АЛЕКСОМ, писац Марко Томаш, редитељ Ивица Буљан; Хрватско народно казалиште Мостар (БИХ)
Буљанова деконстуркцијска представа надраста стереотип митске личности Алексе Шантића као симбола града Мостара. Позоришној публици дат је на увид један невероватно сугестивно изведен крлежијански солилоквиј о проклетству мале, патријархалне средине која може послужити и као парадигма ондашње, али и данашње Босне и Херцеговине.
3. ТЕНА ‒ кроника распада једне љепоте, писац Јосип Козарац, драматизација Борислав Вујчић, режија и адаптација Дражен Ференчина; Градско драмско казалиште „Гавела” Загреб, Градско казалиште „Јоза Ивакић” Винковци, Луденс театар, Центар за цјеложивотно учење и културу Бјеловар и Градско казалиште Пожега (Хрватска)
Из романа Јосипа Козарца редитељ Дражен Ференчина излучује исконско непролазно, док економски реалитет оставља у другом плану. Приповедни предложак искоришћен је као основа за нову ауторску реконструкцију баштињене грађе. Елементи кореодраме, хорских гласова и експресионистичке честице у редитељском приступу, доприносе снажном утиску о модерном позоришном остварењу
ПРЕДСТАВА У ЧАСТ НАГРАЂЕНИХ
СЛИКА НЕПОЗНАТОГ, према роману „Изложба” Миодрага Кајтеза и драматизацији Ђорђа Милосављевића, режија и адаптација текста Никола Завишић; Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин, Стеријино позорје Нови Сад
Др Миливоје Млађеновић,
Селектор 68. Стеријиног позорја
Нови Сад, март 2023.