Жири у саставу Спасоје Ж. Миловановић (председник), Мирко Демић и Игор Бурић донео је једногласну одлуку да се за најбољи савремени домаћи драмски текст за 2020/21. прогласи остварење Ф 1001 или процепи аутора под шифром ПЕРСЕФОНА. Накнадним увидом у разрешење шифре утврђено је да је ауторка награђеног текста Милица Амиџић. Жири истиче и препоручује и следеће текстове: Авангард – Три кошмара Роберта Опенхајмера (шифра: АСХИНА), Сау•да•де (шифра: ТИШИНА), Нестајање (шифра: ПОСМАТРАЧ) и Ако нисам добра шта ћемо онда (шифра: PULL MARINE).
У Новом Саду, 12. 3. 2021.
Образложење жирија
Ф 1001 или процепи Милице Амиџић драма је која одише свежином и богатством језика, актуелношћу теме и узбудљивим ауторским приступом. Колико год да је тешко дешифровати наслов који подсећа на својеврсну дијагнозу, толико је уживање читати текст у првом плану проткан поетским исказима о стању једне младе жене, Марине, коју лик Доктора, без скрупула, назива „размаженим малим говнетом“.
Марина није усамљена у овој драми савремене осећајности прожете изгубљеношћу, неприпадањем, егзистенцијалним страховима у чијој позадини су оцртани обриси неканонизованих хришћанских учења и гностичких списа. У друштву фантастичних ликова такве стварности – Колоса и Апостола, Марина и њене другарице, Сузана и Јована, како ауторка наводи, блеје, траже смисао, тајну живота, јер им је досадно. Поимајући ово, не само своје „лудило“, у драми се разоткрива читава догма друштвеног система, заснованог на институцијама којима као да је истекао рок трајања. Школа, брак, посао, само су делићи испражњене целине у којој је формиран понор, процеп, па и душевно стање, разделина посред света. Из тога се генеришу нова божанства, следе дистопијске идеје и ствара метафизика, па и наратив који можда не спашава ствар, не може да буде утеха, али служи као бекство, одбрамбени механизам, попут Марининог маштања о одласку у Македонију и узгоју коза. Заправо, право питање је шта би овде било реално, а шта илузија, халуцинација.
Нимфоманија, злоупотреба супстанци, смањена потреба за сном, осећај изразите важности, лоше расуђивање – карактеристичне су црте обољења на смрт. Или живот, можда?
На конкурс Стеријиног позорја за најбољи оригинални домаћи драмски текст 2020. стигло је 80 драма. Жири је у целини оценио да је већина написана врло квалитетно, одражавајући висок ниво драмске артикулисаности, а да су у најужем избору нијансе одлучивале о победничком тексту.
Међу заступљеним темама могле би се похвалити оне драме које инсистирају на дубоко личном искуству, али тешко је било „дисквалификовати“ и оне чијим ауторима су биле ближе и драже историјски, политички, па и друштвено ангажовани наративи. На плану форме, присутно је богатство разноврсности, од класично структурираних комада, са јасно дефинисаним ликовима, односима, ситуацијама, све до оних у којима од почетка до краја драма може да се чита и тумачи као један велики монолог, или поема.
Милица Амиџић рођена je 1994. у Новом Саду. Након завршених студија компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, мастер студије завршава на Факултету драмских уметности у Београду, на катедри за драматургију. Од 2019. до 2020. била је уредница портала Хоћу у позориште. Објављивала је театролошке текстове на сајту Агора Културног центра Новог Сада.
Бави се критиком и сценаријем стрипа. Објављивала је поезију и кратке приче. Од 2020. полазница је филмског курса Femix.edu програма. Тренутно је у фази развијања сценарија за драмску серију Доле под менторством Маје Пелевић, сценарија за документарни филм The axis of Venus у режији Милице Чубриловић, као и развоја идеје за краткометражни филм Странац. Ауторка је више драма.
Добитница је Награде за есеј фондације „Лазар Вркатић”, 2018. за остварење Религија и друштво.