Жири у саставу: Миливоје Млађеновић (председник), Филип Вујошевић и Фрања Петриновић, прочитао је више од 80 драма приспелих на Конкурс. Изузимајући ретка понирања у тематику са историјском или биографском потком, драме се углавном крећу у тематски и идејно доминантном кругу који намеће садашњица (идеолошки препознатљива матрица, политичка и социјална стварност младих и старих, болесних и немоћних, маргинализованих, незапосленост, израбљивање радника, криминал, неолиберални капитализам итд.).
У најужи избор Жири уврстио је следеће текстове и препоручује их за инсценацију: Сада није јули Ђорђа Косића, Ја када плачем, плачем због свега Катарине Митровић, Дајч и Зец Тање Максимовић, Ммм… где смо оно стали? Марјана Тодоровића.
Из корпуса овогодишње понуде нових, неизвођених драмских текстова, својим формалним устројством, проблематиком коју захвата естетски веродостојно, те карактеристичним језичко-стилским средствима, издвојила се драма ФИЛИПА ГРУЈИЋА не пре 4:30 нити после 5:00 коју је Жири одлучио да награди, уз
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
не пре 4:30 нити после 5:00 је драма изразито модерне драмске структуре, драмска повест о одласку, ишчезавању породичних веза, љубави и сродних емоција, о ишчезавању уопште, али истовремено и драма о страху од нестајања, о чежњи за животом. Главни јунак (свих пет ликова па и ликови који се помињу у драми су безимени, намерно одређени родно или према родбинским везама са осталим ликовима!) јесте „један обичан, сасвим обичан човек којем није свеједно“ и који никад није могао да постане нешто друго од онога што је у тренутку драмског збивања.
Главни лик, наш човек, који после десет година долази да види мајку, породицу, брата који је добио сина, а којем не зна ни име, постављајући питање „зар то није довољан разлог да дођем“, открива сву пустош која влада његовим бићем, пустош која иначе одликује све људе који одлазе из ове земље, њихову разапетост између традиционалних вредности и вредности новога света. Његов исказ и цела драма имају исповедни тон, „немам шта да сложим, нити да повежем, нити да разумем, само добијем паре, а паре нам требају“, указује на тековине неокапиталистичког и глобализованог света привикнутог индивидуалца.
Али тај безимени мушкарац, човек који „не уме да повеже неке ствари, да разуме неке ствари“, носи клицу драме која се збива у његовој души. Има у њему нешто од кафкијански и камијевски структурисане личности, али и од прототипа индивидуалца откинутог с родног тла, али без завичајне патетике.
Укупном дејству драме Филипа Грујића доприноси и потпуна обезличеност, одсуство било какве дескрипције, фабуле, распричаности. Упркос томе драма не пре 4:30 нити после 5:00 делује као поетски драмски колаж.А то је зато што језички материјал Филипа Грујића утиче на сценску композицију: начин повезивања реченица у Грујићевом тексту, ритам, дужина, одсуство интерпункције, задају ритам текста. Грујић се служи техником варијација, понављањем семантичких спојева, па се добија специфична звучност и ритам драме. Вербални материјал – делићи разговора, свакодневне, истрошене и обезвређене фразе, „еј, бре“, на пример, сложени су у такав низ да производе ново значење аутономног квалитета.
„Еј бре / рекао сам јој / зар није то смешно / то / да све што ти и ја / умемо да кажемо једно другом / пусти ме / и еј бре.“
Дијалог је језгровит, збијен, ограничен у наслову истакнутим, па у три сцене поновљеним временским означиоцима – не пре 4:30 нити после 5:00. То је вишеслојно време, збијено, које се стапа у једно, у простор сећања и проток времена укључујући и тренутак догађаја у драми. Отуда у драмииндиректни говор – мешавина приповедања, драмског личног говора и самодистанцирања.
На крају, оно што посебно плени у Грујићевом драмском тексту јесте утисак да се у њему чува есенција класичне, добро склопљене драме: све је ту, у свом изворном облику – и ликови, и место, и аристотеловски схваћено јединство времена, али компримовано и дистанцирано.
Важно је истаћи да Грујићева драма, упркос привидном ескапизму,поседује и снажан друштвени ангажман. Њена политичност јој, у ствари, обезбеђује драмску носивост. Главни јунак доласком у Србију запажа: „ништа се није променило: / на углу дисконт / контејнери више нису сиви / већ зелени / ту је трафика / пекара / кафић / кошаркашки терен / у суштини / једино контејнери / мењају боју…“, возећи се аутопутем утврђује да су рупе веће ка „Војводини, него ка Нишу“. У лику мајке, отелотворујући сукоб модерног и традиционалног „мајка као мајка“, Грујић гради још једну снажну драмску повест једног лика: „поглед јој се негде изгубио / између српске бирократије / и српске политике / између свих година проведених у земљи из које никад није знала да оде“. У ствари, будимо прецизни, свих пет ликова носе своју снажну и упечатљиву драму, које се спајају у једну нераскидиву драмску целину у јасном временско-просторном тлоцрту и то је њена највећа драж и неодољив изазов за њено редитељско читање.
У Новом Саду, 27. 3. 2019.
Миливоје Млађеновић (председник)
Филип Вујошевић
Фрања Петриновић