Izaberite stranicu

СТВАРНОСТ – ЧУДНИЈА ОД МАШТЕ

Позоришта у Србији завршавају сезону 2019/2020. у знаку дубоке егзистенцијалне кризе, али, исто тако, барем кад говоримо о најрелевантнијем што су ова позоришта изнедрила, у знаку повишене уметничке и друштвене самосвести. У чему се састоји овај (привидни) парадокс?

Највидљивију страну кризе откривају квантитативни показатељи. Чињеници да је – како кажу мериторне анализе – број изведених премијера уопште у 2019. био на историјском минимуму, одговара, нажалост, ситуација у сезони 2019/2020. – како у погледу укупне „домаће продукције“, тако и када је реч о праизведбама савремених домаћих драма. Наиме, за разлику од претходне сезоне, када су реализоване педесет две домаће продукције, од чега тридесет пет спадају у праизведбе, у овом раздобљу број домаћих продукција пао је на тридесет осам – од чега су двадесет седам праизведбе домаћег драмског текста, концепта, или, пак, драматизације домаће прозе.

Очигледно је да је кризном стању допринело погоршање финансијских прилика (нередовни или мањи буџети), као и организационо-структурне тешкоће (немогућност запошљавања стручних и уметничких профила, уметничка уравниловка), али главни проблем (и даље) је одсуство дугорочних (понекад и краткорочних) репертоарских концепција. Ово одсуство проузрокује, између осталог, и невероватне осцилације у сценској присутности савремене домаће драме – од доминантне струје до готово епизодне улоге током годину дана. Тако, у протеклој сезони сведочили смо сценском представљању тек двају условно нових ауторских имена (Сташа Бајац, Димитрије Коканов) и двају правих дебитаната (Огњен Петковић, Исидора Милосављевић) –  а релативну противтежу овој оскудици чине ретка успешна остварења из новог таласа драматизација. Најзад, ни неколико етаблираних или релативно афирмисаних аутора није понудило драмске предлошке које би одликовала самосвојност – крећући се од непробојне езотеричности (Ливада пуна таме Милене Марковић), до директне, једнодимензионалне актуелизације (Шумадија Филипа Вујошевића).

Ипак, премда је низ институционалних устројстава, планова и фактора деловао на штету протекле позоришне сезоне, она се није завршила катастрофално – штавише, сматрам да је надмашила ниво просечне. И то претежно захваљујући деловању оних неинституционалних, ауторских чинилаца – тачније, стваралаца специфичних ставова или афинитета. Суочени са многобројним видовима кризе, ови аутори су, уместо да се препусте ескапистичкој игри форми, стилова и „концепата“ као удобнијем решењу, одабрали много ризичнији и тежи пут: вођени страшћу и самосвешћу, окренули су се стварности – као конкретној инспирацији, поводу, материјалу или (активном) саговорнику. Иако  сва драмска и сценска настојања аутора који су кренули овим путем нису била подједнако успешна, она су нам, у већини случајева, предочила узбудљиву, горку, често шокантну „мапу“ видова стварности у којој живимо или која живи у нама: историјску стварност (страдања невиних у ратовима, мучно сазревање појединца усред светских ломова); стварност концлогора и геноцидамедијски посредовану стварност (културолошки феномени, репрезентативне биографије); стварност горућих социјалних напетости (незапосленост, штрајкови); и, најзад, стварност човека и природе у окружењу терора технологије и цивилизације. Заузимајући ангажован критички став наспрам друштва, аутори овог усмерења истовремено одбацују манихејску позицију позоришта као носиоца узвишене чистоте и моралне надмоћи, показујући га, самосвесно и страсно, као „разбијено огледало“ – то јест, сведока али и саучесника друштвених заблуда и странпутица стварности. Управо аутентичност сразмере страсти и самосвести у  конкретном дијалогу позоришта са стварношћу, било је мерило на основу којег сам одлучио да за такмичарску селекцију 65. Стеријиног позорја предложим следеће наслове:

 

1. СМЕДЕРЕВО 1941. – писац и режија Ана Ђорђевић; Српско народно позориште Нови Сад (Србија)

Полазећи од трагичног историјског догађаја (страдање ансамбла Српског народног позоришта у експлозији смедеревског стоваришта муниције, јуна 1941), чију  хронологију само привидно следи, Ана Ђорђевић развија кроз сложени али модерно течни текстуални наратив, параболу о трима световима – историјском, интимном и позоришном. Надграђујући овакву ситуацију редитељском поставком у којој се пулсирајућа сведеност емоција убедљиво усклађује са симболичним акцентима, ауторка успева да кроз спајање, али и међусобну релативизацију поменутих светова предочи идеју о праштању као јединој могућности опстанка појединца и театра.

 

2. РАДНИЧКА ХРОНИКА – писац Петар Михајловић, режија Вељко Мићуновић; Народно позориште/Narodno kazalište/Népszíház Суботица (Србија)

Драму Петра Михајловића, фрагментарно устројену повест о личним и општим искушењима наше сурове транзиције и криминалне приватизације, редитељ Вељко Мићуновић, у сарадњи са драматургом Слободаном Обрадовићем, ревитализује у изузетно динамичном, наглашено сатиричном и антиилузионистичком „кључу“. Унутар визуелно атрактивног окружења, редитељска поставка суверено комбинује гротескно вишегласје радничког хора са потресним исповестима појединаца, кошмарним репетицијама друштвене манипулације и сатиричним набојем мелодрамски интониране музичке матрице.

 

3. МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ – писац Душан Ковачевић, режија Паоло Мађели; Magyar Színház Будимпешта (Мађарска)*

У једној од највреднијих поставки Ковачевићевог култног комада у последњих четврт века, Паоло Мађели, уз помоћ драматуршкиње Жељке Удовичић и компактног, разиграног ансамбла будимпештанског Мађарског позоришта, успева у нимало лаком задатку. Не занемарујући савремене акценте повести о старијим припадницима породице Топаловић – Лакију, Милутину, Аксентију – као „трговцима смрћу“ (повести која и у овим данима буди језиве асоцијације), Мађели је на оригиналан начин продубљује, стављајући у први план – кроз суверену мешавину црног хумора, гротеске и апсурда – подједнако паразитско живљење млађе, расипничке генерације, дезоријентисане и загушене алкохолом, кокаином и цинизмом.

 

4. SEMPER IDEM – писац Ђорђе Лебовић, драматизација и режија Горчин Стојановић; Народно позориште Сомбор (Србија)

Упризорење Лебовићевог апартног, потресног и полифонијски устројеног романа-исповести, којег се подухватио Горчин Стојановић, представља остварење епског замаха не само у погледу сценског трајања него и као успешно сучељавање развоја унутрашњег живота појединца (јунака, наратора) како са бизарним, али пријатељским енергијама породице и варошког окружења, тако и са све ризичнијим и, у крајњој инстанци, кобним силама Историје. Постављајући гетеовски интонирану повест о очовечењу путем спознаје света, Стојановић суптилно, вишеслојно и темељно открива вечност (враћања) зла као наличје таквог очовечења.

 

5. КРЕТАЊЕ – писац Димитрије Коканов, режија Јована Томић; Битеф театар Београд (Србија)

Текст Димитрија Коканова, уобличен као низ од пет паралелних/укрштених монолошких исказа о репрезентативним ситуацијама угрожености које намеће савремени свет, а сагледаних са позиција „тела“ као псеудоактера, један je од првих аутентичних предложака намењених „имерзивној“ позоришној стратегији. Пронашавши праву сразмеру идентификације и дистанце, критичности и интроспекције, редитељка Јована Томић доследно помера границе сценске илузије, али и степен укључености гледалаца (сврстаних у пет група што различитим редоследом учествују у пет призора) како би нас, кроз супротности као што су „прошлост–будућност“, „људско–машинско“ или „споља–изнутра“, константно одржавала у тензији између саосећања и отпора – тензији која у завршном, заједничком обреду извођача и публике допушта само тренутно олакшање.

 

6. ЛЕПА БРЕНА ПРОЏЕКТ – писци Ведрана Клепица, Маја Пелевић, Олга Димитријевић, Тања Шљивар, Слободан Обрадовић, концепт и режија Владимир Алексић и Олга Димитријевић; Битеф театар Београд (Србија)

У оквиру несвакидашњег драмског мозаика, тематизујући различите аспекте биографије, харизме и културолошке функције култне фолк-певачице, група наших истакнутих списатеља млађе генерације, уобличава потресну „унутрашњу повест“ бивше (југословенске) заједнице, њених компромитованих идеала, али и њених (наших?) још живих утопијских чежњи. Од Брене градитељства и Брене бизнисменке, преко Брене песме, до Брене Југословенке и Брене сексуалности, дискретна, симболички слојевита режија, која жанровском заиграношћу отвара креативни простор групи сјајних глумица, претвара један парабиографски сценски есеј у баладу о слободи која се увек изнова губи, али никада не заборавља.

 

7. КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН? – писац Тијана Грумић, режија Соња Петровић; Српско народно позориште и Омладинска престоница Европе, ОПЕНС, Нови Сад (Србија)

Трагичност судбине легендарне рок-певачице постала је за ауторски тандем Тијана Грумић–Соња Петровић захвалан повод за метафоричко уобличење тезе о кризној тачки сваке (модерне) „изгубљене генерације“. С друге стране, експлозивна мешавина необузданости и креативности стварне (и медијски посредоване) Џенис Џоплин, послужила је ауторкама као узбудљиво полазиште за потресну, слојевиту сценску „рок-баладу“, унутар које својеврсна драматургија „уживо“ извођених песама култне интерпретаторке постаје и драмски равноправан елемент сценског  збивања – не на последњем месту захваљујући изузетном глумачком и певачком потенцијалу двеју интерпретаторки Џенискиног лика.

 

8. ГУСТАВ ЈЕ КРИВ ЗА СВЕ – концепт и режија Кокан Младеновић;  Позориште „Деже Костолањи”/Кosztolányi Dezső Суботица (Србија)

У намери да предочи – углавном трагикомичну – одговорност „малог човека“ за велике социјалне или идеолошке деформације, али и за сопствено поробљавање, Кокан Младеновић је посегао за Густавом, познатим ликом из мађарског цртаног филма осамдесетих година прошлог века. Нижући, посредством духовитих асоцијација, ефектног мизансцена, а пре свега помереног „немуштог језика“, архетипске призоре из претпостављеног данашњег Густавовог живљења, Младеновић уобличава провокативну, раскошну пародију, у распону од хуморне „арлекинијаде“ до карикатуре и гротеске, у којој се, нажалост или на срећу, са срамотним уживањем препознајемо.

 

НЕТАКМИЧАРСКА МЕЂУНАРОДНА СЕЛЕКЦИЈА „КРУГОВИ“

Стицајем околности, након процеса одабирања представа за програм „Кругови“, током којег сам видео укупно девет представа из Немачке, Северне Македоније, Русије, Хрватске, Литваније и Босне и Херцеговине, у коначном избору нашла су се три остварења која, на различите начине, артикулишу поједине видове конкретног „дијалога“ између стварности и позоришта.

1. ЈЕДВАНОСИМСОБОАКАЛОМИСТОБО – писци Нејра Бабић, Алеш Курт, режија Алеш Курт; Сарајевски ратни театар САРТР, Сарајево (Босна и Херцеговина)

Повезивањем горућег питања свих земаља „екс-ју“ региона „Због чега млади напуштају своју земљу?“ са (данас) наизглед не тако важним питањем „Због чега смо уопште (вековима) овде остајали“, аутори ове, на стварним исповестима засноване, а крајње илузионистичке, „сирове“, али метафорички и жанровски префињене представе успевају да истовремено створе утисак апсурдног карневала, али и мелодраме коју не компромитује оптимизам.

 

2. СЕМИНАРИСТИ: ШРЕДИНГЕРОВ БОГ (БУРСАКИ: БОГ ШРЁДИНГЕРА) – драматургија и режија Јуриј Шехватов; Театр.doc Москва (Русија)

Дајући оригиналан допринос стратегијама „документарног позоришта“, карактеристичним за овај московски позоришни колектив, Јуриј Шехватов употребљава, артикулише и тумачи исповести (актуелних и бивших) студената православне теологије. Хорска вишегласја проткана иронијом, потресне или бизарне индивидуалне исповести, видео-клипови као елементи дистанцирања и атмосфере – све су то димензије зачудног сценског „раствора“ из којега, са мање или више непосредности, израњају универзалнија питања: однос појединца и система, искушења (не)припадања колективу и, коначно, проблем могућности самоспознаје.

 

3. EICHMANN U JERUZALEMU  концепт и режија Јернеј Лоренци; Загребачко казалиште младих Загреб (Хрватска)

Употребљавајући као драгоцени (вергилијевски) водич чувену студију Хане Арент „Ајхман у Јерусалиму: извештај о баналности зла“, Јернеј Лоренци нас – најпре посредством Ајхманове чудовишне судбине „техничара Холокауста“, потом  његовог (по „замаху“ мањег, но не мање чудовишног) аналогона Артуковића, и, најзад, кроз „одјеке“ Јасеновца који се распростиру чак и преко индивидуалних биографија стварних актера представе – уводи, са страшном једноставношћу и непојмљивом снагом, у последњу од свих Великих Приповести, повест о Злу, у нама. Успевши да на опасној и опчињавајућој размеђи позоришног и животног пробуди у својим глумачким сарадницима њима самима непознате просторе, у којима се срећу индивидуална снага и универзални страх, Лоренци успева да се неумрлој баналности Зла одупре помоћу здружених енергија живота и имагинације.

*Предлажем да у част награђених, на завршетку 65. Стеријиног позорја, 3. јуна, Камерни театар 55 Сарајево одигра представу СЈЕЋАШ ЛИ СЕ ДОЛИ БЕЛ, по тексту Абдулаха Сидрана, у режији Кокана Младеновића.

Светислав Јованов, драматург
У Новом Саду, 18. марта 2020.

 

Као посебан сегмент селекције, прилажем представе које је за оф програм ДРУГА СЦЕНА одабрала помоћница селектора Ивона Јањић.

 

ДРУГА СЦЕНА (оff-програм)

Од почетка сезоне до средине марта имала сам прилику и задовољство да пратим све оне позоришне догађаје који се углавом одвијају испод радара главних позоришних тенденција српског позоришта, покушавајући да одаберем две представе које би најбоље припадале Другој сцени: да поседују суштински другачији приступ позоришном изразу, како на плану представљања, тако и на плану артикулације значења. Тако сам у овој потрази дошла до око двадесет представа најразличитијег садржаја и квалитета, од стриктно наративних структура до визуелних durational (У њега верујемо, Ивана Ивковић). Међутим, као најупадљивији отклон од уобичајеног, издвојила бих две невербалне представе, које заобилазе уске али устаљене жанровске и наративне оквире, али остају укорењене, на овај или онај начин, у савремено српско друштво.

 

1. НИКО И НИШТА – режија Ана Поповић; Уметничка трупа „Три гроша“ и Пулс театар Лазаревац

Начелно базирајући представу на мемоарима Џорџа Орвела Нико и ништа у Паризу и Лондону, али тражећи инспирацију најпре у данашњици, Ана Поповић приказује живот на ободу друштва, на ободу великих градова. Ово остварење физичког театра уместо речима, друштвену критику, пре свега капитализма и транзиције, артикулише плесом, телесним гестовима, ритмом и темпом. Стриктно позоришни оквири заобилазе се већ у избору извођача, међу којима су, поред глумице, још циркуска акробаткиња, те плесачица и перкусиониста. Иако је линија друштвене субверзије јака и јасна, она није и једина; Нико и ништа приказује једноставне али дирљиве и присне међусобне односе са маргине трију жена које упорно одбијају да се повинују модерним сновима, ма колико они били привлачни.

 

2. ПОВРАТАКрежија Дејвид Глас, Српско народно позориште Нови Сад

У сарадњи са осам глумица и глумаца, Дејвид Глас испитује утицај насиља, нарочито колективне насилне прошлости, на живот потоњих генерација. Узимајући трауму и заоставштину као темељ овог приказа, ансамбл даје чисто визуелно, инвентивно остварење које обрађује сијасет узрока и последица појединачне и колективне агресије. Како је ова представа настала у двогодишњем процесу заједничког рада, она није некакав једноставно имплементиран концепт, већ пажљиви приказ дубоко утемељеног духа прошлости и садашњости.

Ивона Јањић, позоришна критичарка
У Београду, 18. марта 2020.

 

НАПОМЕНА65. Стеријино позорје одржаће се од 26. маја до 3. јуна 2020. У зависности од развоја актуелне ситуације, постоји могућност померања термина, о чему ће јавност бити благовремено обавештена.

______
* Две представе које су првобитно биле уврштене у програм 65. Стеријиног позорја публика, нажалост, неће имати прилике да види на фестивалу. Реч је, најпре, о представи из такмичарског програма Маратонци трче почасни круг (A maratonfutók tiszteletkört futnak ) аутора Душана Ковачевића, у режији Паола Мађелија и извођењу ансамбла будимпештанског позоришта Magyar Színház (Мађарска), која не може бити одиграна због напуш-тања ангажмана од стране двојице главних протагониста. Поред тога, у програму „Kругови“ неће бити одиграна представа аутора и редитеља Јурија Шехватова Семинаристи: Шредингеров Бог (Бурсаки: Бог Шрëдингера) у извођењу московског позоришта Tеатр.doc (Русија), пошто нисмо били у могућности да реализујемо гостовање овог позоришта услед сложене епидемиолошке ситуације у њиховој средини.