IN MEMORIAM МИХАЈЛО МИША ЈАНКЕТИЋ

мај 17, 2019 | Вести

Михаило Миша Јанкетић
(Петроварадин, 1938–Београд, 2019)

Играј Молијера као да га је написао Шекспир

Глумац има привилегију да на почетку најсамотнијег путовања није сам. „Сваку представу памтим по познанству с неким човеком… Скоро сам чуо неку музику коју нисам могао да дефинишем, чија је. Био сам свестан да ме је она подсетила на неку моју представу. И онда сам се сетио оног човека… У ствари сам то био ја. Из сваке представе имам познанство са собом као с неким човеком с којим сам се некад дружио, а којег више не срећем. Као пријатељ којег сам добро познавао, мање или више волео…“

„Стално сам био на ТВ: Био сам популаран. Играо сам главне улоге, а у позоришту играм четвртог гласника или петог госта. Онда је дошао Бановић Страхиња, дошло Откриће…“

На сцени матичног позоришта, Југословенског драмског, први пут се појавио као студент (1961) – Трећи гласник, Шекспиров Ричард Трећи, који режира његов професор Мата Милошевић. Играо је у Хамлету, Проклетој авлији, На рубу памети, Сан летње ноћи, Мртве душе, Кад су цветале тивке, Злочин и казна, Колубарска битка, Прљаве руке, Професионалац, Коса … За све године своје каријере није напуштао своје ЈДП, али играо је у многим театрима: у Ужицу, Крушевцу, Сомбору, Зрењанину, Сремској Митровици, Подгорици, Шапцу, Бару, Цетињу. Играо је у готово свим београдским позориштима.   

Сарађивао је с најпознатијим редитељима, међу којима су Мирослав Беловић, Дејан Мијач, Боро Драшковић, Предраг Бајчетић, Бранко Плеша, Стево Жигон, Арсеније Јовановић, Вида Огњеновић, Душан Ковачевић…

 У ТВ драмама и серијама тумачио је око 170 улога. Играо у више од 30 филмова.

Има осам годишњих награда матичног позоришта, Октобарску награду Београда за Раскољникова (1971), статуете, награде, признања скоро свих фестивала у Србији, Награду Гавелине вечери у Загребу… Много награда за једну богату глумачку каријеру.

Проглашен је за почасног члана Црногорског народног позоришта у Подгорици.

Од 1998. био је редовни професор на Академији уметности у Новом Саду.

Јанкетић и Стеријино позорје

1962 – Човек који се највише боји, ОТКРИЋЕ, ЈДП Београд; 1963 – Бошко Југовић, Бановић Страхиња, ЈДП; 1964 – Лекар, На рубу памети, ЈДП, 1968 – Крешо, Клара Домбровска, ЈДП, 1968 – Урош Немањић, Смрт Уроша Петог, ЈДП, ван конкуренције; 1969 – Орест, Електра 69, Атеље 212; 1971 – Балтазар, Освајач, ЈДП; 1986 – Благоје Бабић, Путујуће позориште Шопаловић, ЈДП, 1987 – Гавриловић, Родољупци, ЈДП, 1988 (Стеријина награда – Јагоша Крај, Клаустрофобична комедија, Звездара театар; 1992 – Јеврем, Народни посланик, ЈДП & Панчевачки театар; 1992 – Немац, Ђенерал Милан Недић, Звездара театар, 1994 – Газда Јеврем, Девојка модре косе, ЈДП, 1994 – Краљ Никола, Принцеза Ксенија од Црне Горе, Зетски дом Цетиње; 1994 – Беглербег, Лажни Цар Шћепан Мали, група продуцената; 1995 – учествује, Програм у част награђених; 1996 – Дјед Раде, Башта сљезове боје, ”Душко Радовић” Београд, 1998 – Мустај-кадија, Горски вијенац, ЦНП Подгорица, 2001 – Строфије, Електра, ЦНП; 2005 – Чика Драги, Смртоносна мотористика, Атеље 212;  2006 – Вестингхаус, Тесла, Мадленијанум Београд; 2008 – Обрад Ђорђевић, Тако је морало бити, ЈДП, 2009 – улоге, Кандид, ЈДП Београд…

Поред четири Стеријине награде за глумачку креацију, Јанкетић је добитник и највишег стеријанског признања – Стеријине награде за животно дело (2009).

“Како пређем Златибор, идући ка Црној Гори, ја почнем да певам десетерачке пјесме и да зборим ијекавски, а кад се враћам, како сиђем у Ужице, ја почнем да говорим екавски… А никада до сада нисам пожелео да играм неку одређену улогу. Никад нисам рекао: ‘Што бих сад играо Хамлета, што бих играо Ромеа, Ричарда! И сад кад ми је пружена могућност да бирам, и због година и свега, не бих умео да кажем шта бих желео да играм…”

***
О Миши Јанкетићу написано је много, и много тога добро… Нарочито ових дана. Његово детињство и рана младост као да су предложак за добро скројен драмски корак. Кад год би се познати обриси расипали, а указивали нови, Јанкетић је знао да живот треба пригрлити, бити му одан, волети га. Тако је мислио и осећао о Позоришту и о својој Породици. И Пријатељима.

“Кад ми се отме да напишем неку песму, па кад се охладим и кад је прочитам, углавном је бацим, јер она мени на некога личи. Личи ми на некога кога тог тренутка волим, на песника којим се тог тренутка бавим.”