Душан Белић
(Србобран, 20. фебруар 1939 – Нови Сад, 1. март 2019)
Основну школу похађа у родном месту, некадашњем Сентомашу, кад се породица пресељава у Панчево. У Београду ће завршити средњу школу, Вишу школу за специјалне педагоге, а 1973. дипломираће на Одсеку организације Академије за позориште, филм, радио и ТВ.
Театар и глума ће трасирати његов будући професионални пут. Срећемо га као једног од оснивача и председника Атељеа младих у Панчеву, у коме аматерски и глуми (1961–1975). Предаје у основној школи, ради у Културно-просветној заједници Општине Панчево и у Градској библиотеци у Панчеву. Глуми, подучава младе, непосредно учествује у креирању културне политике општине и свога града…
Прекретница у његовом животу биће 1975. година и долазак у Нови Сад. Неколико месеци раније (април 1975) почиње да се остварује дугогодишњи сан позориштараца – положен је камен-темељац за нову зграду СНП-а. Душан до 1982. ради у Самоуправној интересној заједници културе Војводине. Они који памте ондашња времена, тај период и сличне институције повезују с прегорним настојањем културних посленика да у Војводини и у Новом Саду не угасне пламен неговања културе и уметности, позоришне изнад свега (професионалне и аматерске), пламен достојан града који се дичи најстаријим професионалним театром у Срба.
И, коначно, права адреса за Душана – Српско народно позориште: прво је директор Музичког центра (1982–1983) па управник театра (1983–1987). Потом прелази у најрелевантнији фестивал и институцију ових простора – Стеријино позорје.
На чело СНП ступа након турбулентних позоришно-политичких игара поводом представе Голубњача (продукција СНП и Центар “Сава”). Управа и ансамбл обнављају некадашњу позитивну и креативну атмосферу. Бележе се и успеси: Драма СНП опет је у конкуренцији фестивала Стеријино позорје (после низа мучних “посних” година). Круна успеха у том периоду је припрема прославе 125-годишњице СНП.
“За разлику од својих претходника, којима је драма била ближа, као познавалац оперско-балетске проблематике знатну пажњу је посветио овим сегментима и допринео унапређењу и њиховог репертоара и кадровског састава. Наставио је да сарађује са СНП и по одласку из њега – тако је личним везама (преко Сержа Вафијадиса) успео да обезбеди да чувени грчки композитор Микис Теодоракис СНП и Центру ’Сава’ бесплатно уступи музику (комплетан нотни материјал) за балет Грк Зорба (1994); није стигао да уговори гостовање светског тенора родом из Модене (града-побратима Новог Сада) Лучана Паваротија у СНП, иако су преговори већ били поодмакли.” (Енциклопедија СНП)
Бити део тима Стеријиног позорја значило је част и привилегију. Душан је прво генерални секретар, некад цењена и важна позиција у Позорју. Непосредна сарадња са свим одељењима Позорја, сарадницима, позориштима… те координација активности управних и уметничких тела институције. Између осталог, уређивао је изузетно издање, “посебност у нашем ондашњем позоришном животу” – Драматуршки информатор (српско/енглески), из пера запосленог драматурга. Други део Душановог ангажмана је организатор културне делатности. Широко поље, прилика коју је креативна личност Душанова успевала да издигне на виши ниво. Како је музика у позоришту била његова вокација, с посебном страшћу осмислио је многе завршне вечери Фестивала Стеријино позорје. Одлазак у пензију задуго није значио прекид сарадње с Позорјем, у којем је делао од 1987. до 2001.
Није заједница заборавила Душана. Године 2018. Златном медаљом “Јован Ђорђевић” Српско народно позориште је одликовало свог некадашњег управника и директора Музичког центра.
Кад вас на отварању неког Стеријиног позорја понесу чаробни звуци нумере из филма Светлости позорнице Чарлија Чаплина, сетите се да је то Душанов избор и дар публици и извођачима. И опомена да се традицији треба враћати.
Приређено на основу Енциклопедије СНП
(www.snp.org.rs), документације Позорја
и пријатељског односа с Душаном.