63. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ – 3. ЈУН 2018.
Милена Богавац
ЈАМИ ДИСТРИКТ
Режија: Кокан Младеновић
Битеф театар Београд, Центар за културу Тиват (Црна Гора), Фестивал MASZK Сегедин (Мађарска), Think Tank студио Нови Сад
На први поглед – и само на први поглед – Јами дистрикт Милене Богавац је „документарна представа о најстаријој нацији на свету“, драмска прича која припада жанру научне фантастике. Сателитским снимцима земљине коре и записима специјалних камера са инфрацрвеним зрацима недвосмислено је показано да у селу Јамена, на тромеђи Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, постоје трагови најстаријег палеолитског насеља у историји човечанства. Ово значајно научно откриће ће у геополитичком контексту локалне заједнице изазвати најпре општу пометњу, потом сукоб три нације око питања којој је од њих заправо припадао хомосапиенс из Јамене и, на крају, прави рат.
Кроз низ квазидокументарних фрагмената који показују како на вест о епохалном открићу у Јамени реагује најшира јавност (медији, научници, представници верских заједница, политичари, интелектуална елита, обичан народ), настаје сложена слика нечега што нам је и те како познато, јер се већ у стварности догодило, онога кроз шта смо већ прошли, а што је до данас оставило дубоке трагове у животима које још увек не можемо нормално да живимо…
Редитељ Кокан Младеновић у приступу овом драмском тексту користи поступак сличан оном који је применио у својој инсценацији Догвила, а посебно треба истаћи и три глумице – Исидору Симијоновић, Нину Нешковић и Јелену Граовац. И овај пут, као и много пута до сада у представама Кокана Младеновића, Марко Грубић је био део и ауторског и извођачког тима, компоновао је музику, али је и на позорници, заједно са Џамалом Кисванијем, уживо свирао. И поново је представи у којој наступа даривао посебну димензију – и својом сценском радњом баш као и музиком која је овај позоришни чин приближила атмосфери узбудљивог концерта. Представу Јами дистрикт чека светла будућност – и на матичним сценама у Београду и Новом Саду, као и на гостовањима. Досадашње информације о успесима које постиже у Србији и на извођењима у региону, упркос мрачној стварности која се савршено уклапа у дијагнозу коју ова представа тачно поставља, буде наду да су, барем неки међу нама, ипак научили лекције из повести.
Александар Милосављевић
(РТС Радио Београд 3. 8. 2017)
Обрачун с митовима Балкана
Знанствено „откриће” најстаријих остатака људских предака води у нови рат на Балкану, а Јамена, након свега, постаје забавни парк. Обрачун с цјелокупном митоманијом Балкана – то је најкраћи могући опис представе Јами дистрикт. Текст Милене Боговац започиње досјетком: у селу Јамена свјетски су знанственици нашли доказе да је људски род много старији него што се до сада мислило, те управо из Јамене потјече човјечанство.
Но, Јамена се – види врага – налази на тромеђи Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије, те ондје истог трена почиње борба за остатке прочовјека, али и много огорченије и убојитије својатање претка. Борба је то која води у нови рат на Балкану, с кобним посљедицама које се не броје само жртвама на све три стране, већ и чињеницом да – када се у сукоб коначно умијеша УН – Јамена постаје забавни парк, онај у којем дјеца уче о повијести, језици „домородаца” су забрањени, а преживјели становници заправо глуме мајмуне и зарађују 300 еура мјесечно. Редатељ Кокан Младеновић кроз ову причу истражује митове који нас окружују, од забавних попут ’је ли боља Северина или Цеца’, до оних много убојитијих, и кроз све то испитује појам нације у 21. стољећу, у временима свеприсутног и свевидећег интернета, reality showova. Резултат тих пропиткивања јетка је и моћна сатира која удара равно у главу, жалцима који су равноправно распоређени на све три стране, јер аутори јасно поручују: нема невиних, док пропитују (чисту) крв, поријекло, земљу, језике, религије, националне светиње… па све до псовки. Све је овдје постављено тако да нам покаже колико смо сви ми на Балкану заправо слични, а не различити. Тако представа досеже врхунац у тренукту када из института у Единбургу стижу налази крви који кажу: исти су, а након тога ратничка крв лије у потоцима.
На сцени су три сјајне младе глумице: Исидора Симијоновић, Јелена Граовац, Нина Нешковић, које у два сата представе дословно одраде и физички захтјеван посао, јер темпо представе је убитачан.
Бојана Радовић
(Вечерњи лист, 6. 6. 2017)
Жестока сатира
(…) Млада ангажирана српска драматичарка Милана Богавац, која је и према властитој средини једнако критична као и према осталима, изнимно духовито и сатирички оштро уобличила је у свом драматуршки прецизно вођеном тексту митове и друштвене деформације који воде према међусобној мржњи, насиљу, деградацији, и убијању оних других. Притом је ставила у први план недвојбену сличност, а неријетко и идентичност аргумената све три бијесно супротстављене стране. Пуну сценску живост том врло успјелом сатиричном предлошку дале су три изванредне младе глумице Исидора Симијоновић (као Српкиња), Јелена Граовац (Хрватица) и Нина Нешковић (Бошњакиња), које силном енергијом, како гласовно тако и мимиком и промишљено кореографираним покретом, заступају своју нацију доводећи ту жестину до карикатуралне, а у екстремним случајевима и застрашујуће форме. У једној од сцена које најдојмљивије показује спој та два елемента оне као мушкарци, трансформиране само ријечима, гестама и покретима (без преоблачења и маске), највулгарнијим псовкама пријете припадницима друга два народа. Изванредан контрапункт томе је трагикомичан призор у којем све три истодобно дословце једу земљу свака своје обожаване домовине, ефектно показујући заслијепљеност националним митовима.
За такве маштовите и неочекиване сцене велике заслуге има и редатељ Кокан Младеновић, који је представу водио у фуриозном ритму, изванредно комбинирајући силину глумачке експресивности и жестину глазбе с видео снимкама и креативном упорабом расвјете, стварајући с Јами дистриктом театарски спектакл у којем је та сценска атрактивност била потпуно функционално осмишљена у јасном презентирању великог сатиричког набоја занимљивог текстовног предлошка Милане Богавац, што је резултирало врхунском представом ангажираног театра који је одушевљену публику сјајно забавио наводећи је притом и на размишљање о темама којима се бави.
Томислав Курелец
(Kazalište.hr, 20. 6. 2017)
Кокан Младеновић градира самог себе у својој побуни, субверзији, и суочава нас са неким застрашујућим истинама. Ако од позоришта тражимо катарзу, онда смо је добили. И то ону болну, страшну катарзу у оном аристотеловском смислу. Иако ово није аристотеловско позориште. Једно болно суочавање са свим оним што је вријеме у којем живимо и што су донијеле ових пар деценија. За ову представу треба и живаца и желуца да би се сварила и примила. Један врхунски театарски чин. Ово није корак ка побуни, већ права побуна коју позориште, мислили смо, не може да донесе. А ево, видјели смо вечерас, да може.
Стеван Копривица
(Радио Тиват, 12. 4. 2017)