1986. – 31. ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПОЗОРИШНЕ ИГРЕ – Награђена представа

31. JUGOSLOVENSKE POZORIŠNE IGRE
26. maj – 4. jun 1986.

Ljubomir Simović

PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

režija Slobodan Unkovsk
Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd

U pozadini limom prekriveni zid, na bini cvetni tepih: „susret“ lima i cveća simbolizuje jedno veštačko drvo, asocira se kič-oznakom. Izuzetno originalna, suštinski predstavljajući Simovićev tekst, scenografija Miodraga Tabačkog otkriva nam neobičan svet, u kojem se susreću istinska romantična iluzija i gruba stvarnost, kičcersko glumatanje i najfiniji, napaćeni duh glume. Život i san, uobrazilja i zbilja! Najnovija drama Ljubomira Simovića, Putujuće pozorište Šopalović, bavi se njihovim sudarom, u jednom istorijskom razdoblju kada je san pogibeljan i gotovo nemoguć, a gruba stvarnost života, njegova nemilosrdnost, prevazilazi svaku uobrazilju. Putujuće pozorište Šopalović u osnovi je apoteoza umetnosti. Ljubomir Simović opredeljuje se za umetničku igru i maštu, ali sa svojstvenog moralnog stanovišta. Zato on prikazuje veličinu i poraz umetnosti, tačnije: veličinu u porazu. Moralizam uravnotežava ironijom, patos groteskom.

Laslo VEGEL

Simovićevi glumci ne brinu samo o narušenom dostojanstvu profesije, već strepe nad osnovnim pitanjem preživljavanja u vremenima kad smrt vreba na svakom koraku. Kod Simovićevih glumaca prožimaju se život i san, zbilja i literatura, doživljeno i prikazano, preživljavanje (kao teatarski pojam) i preživljavanje kao deo ljudske sudbine. Da li je u glumačkoj sudbini, čergarskoj, izjednačen život s romantičarskim ulogama, da li je moguća pobuna protiv nasilja, da li je lepota dovoljno snažna i ubedljiva da preobrati krvoloka u pokajnika? Simović poetski uzneseno postavlja pitanja o svrsishodnosti umetnosti, verujući u njenu moralnu snagu, u njenu sposobnost isceljenja.

Radomir PUTNIK