СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ ЗА НАРОЧИТЕ ЗАСЛУГЕ НА УНАПРЕЂЕЊУ ДОМАЋЕ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ И КУЛТУРЕ (СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО)
Управни одбор Стеријиног позорја на седници одржаној 21. фебруара 2025. на предлог Дирекције Позорја одлучио је да се у години, када се одржава јубиларни 70. фестивал, доделе две Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу домаће позоришне уметности и културе (Стеријине награде за животно дело): Радомиру Путнику и Светозару Цветковићу.
Ова награда установљена је 1965. године и додељује се периодично најзначајнијим ствараоцима који су оставили неизбрисив траг у развоју, афирмацији и промоцији позоришне уметности, драмске књижевности, театрологије и критике на просторима бивше Југославије. Неки од досадашњих лауреата су: Хуго Клајн, Мирослав Крлежа, Петре Прличко, Мира Ступица, Ранко Маринковић, Марија Црнобори, Александар Поповић, Љуба Тадић, Мира Бањац, Милена Зупанчич, Љубомир Симовић, Душан Ковачевић, Светлана Цеца Бојковић…
БИОГРАФИЈЕ НАГРАЂЕНИХ
Радомир З. Путник рођен је у Оџацима 9. јула 1946. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1972. године. Од 1972. године до 1976. године је био уредник позоришне и филмске рубрике у листу Књижевна реч. У Телевизији Београд је радио од 1974. као хонорарни драматург Драмске редакције Првог програма. Од 1978. је био уредник у Драмској редакцији, а од 1983. уредник у Редакцији играног програма до 1993. године и од 1997. године. У међувремену је био директор Драме Народног позоришта у Београду (1993–1997). Од маја 1999. до августа 2001. године био је главни и одговорни уредник Уметничког програма РТС-а. Био је и позоришни критичар Трећег програма Радио Београда (1974–1993) и Политике (1986–1993) и главни уредник часописа Сцена (1990–1994). Од септембра 2001. до јула 2003. године радио је на месту уредника Културно-уметничког програма РТС–ТВБ. Од јула 2003. је био драматург БК Телекома. Од 16. новембра 2005. је у старосној пензији. Живи и ради у Земуну.
Објавио је више књига поезије, прозе, театролошких и драматуршких огледа, написао је петнаестак драма приказиваних у професионалним позориштима и на телевизији, аутор је више драматизација и адаптација књижевних дела за позориште и телевизију, као и телевизијске серије „Крај династије Обреновић”.
Написао је око 1.500 критика позоришних представа и књижевних критика за Трећи програм Радио Београда. Део критика је објављен у дневној штампи (Политика, Политика експрес, Дневник, Вечерње новости) и књижевним листовима и часописима (Дело, Трећи програм, Летопис Матице српске, Књижевност, Савременик, Поља, Багдала, Кораци, Свескe, Театрон, Лудус, Књижевна реч, Књижевне новине, Књижевни лист…).
Добитник је више стручних и јавних признања, од којих су најзначајнијa: Златни беочуг КПЗ Београда, Златна значка КПЗ Србије, Вукова награда, Ловоров венац, Статуета „Јоаким Вујић“…
Светозар Цветковић рођен је у Београду 1958. године. Дипломирао је 1980. године глуму на Факултету драмских уметности у Београду. Исте године прикључио се ансамблу Позоришта Атеље 212 где и данас ради као глумац. У међувремену сарађивао је са многим позоришним трупама и позориштима у Загребу, Новом Саду, Марибору, Сплиту, Сомбору, Сарајеву, Будви, Подгорици.
Играо је у преко 100 дугометражних филмова, ТВ серија, ТВ драма, које су углавном продуциране у бившој Југославији и Србији, док су неке рађене у иностранству. Радио је са филмским редитељима који су битно утицали на профил југословенске кинематографије – Живојин Павловић, Столе Попов, Душан Макавејев, Горан Паскаљевић, Миша Радивојевић, Александар Петковић, Горан Марковић као и са неким значајним светским ауторима и ауторима из тзв окружења – Франко Роси, Енки Билал, Горан Ребић, Срђан Вулетић, Димитри де Клерк.
Гостовао је у различитим позоришним продукцијама како у Југославији, тако и у Канади, Аустрији, Швајцарској, Енглеској, Словенији и Хрватској.
У последњих 40 година награђиван је за глумачки рад на свим важнијим фестивалима у Југославији, Србији, како филмским, тако и позоришним, између осталих 3 Стеријине награде.
Добио је награду за најбољег глумца на фестивалу у Магдебургу за филм Горила се купа у подне 1994. као и награду критике за најбољег глумца у Хјустону за филм You go to my head.
У позоришту Атеље 212 као и на другим сценама у земљи остварио је преко 50 значајних улога у модерном позоришном репетоару са најзначајнијим редитељима домаће позоришне сцене – Дејан Мијач, Томаж Пандур, Вида Огњеновић, Љубомир Драшкић, Алиса Стојановић, Никита Миливојевић, Јагош Марковић, Борис Лијешевић, Ана Томовић, Томи Јанежич, Зоран Ратковић, Мира Траиловић…
Учествовао у продукцији и организацији обнављања веза са театрима на простору Југоисточне Европе са Словенским народним гледалишчем у Љубљани, ХКД Ријека, Драмским театром из Скопља, Камерним театром 55 из Сарајева.
Године 1997, од стране одбора Скупштине града Београда, постављен је на место управника Позоришта Атеље 212. На том месту је био 12 година, до краја јуна 2009. године.
Добитник је три Стеријине награде за глумачка остварења 1997. (Бановић Страхиња у истоименој представи Града театра Будва), 2001. (Отац Јегор, Јегоров пут Града театра Будва) и 2004. (Карл, Америка, други део Атељеа 212).
Награде ће бити уручене 3. јуна 2025. на свечаном затварању 70. Стеријиног позорја.