Мирослав Радоњић (Ужице, 1936-Нови Сад, 2025)
Напустио нас је још један од доајена нашег позоришта и велики пријатељ Стеријиног позорја, Мирослав Радоњић, театролог и позоришни критичар.
Дипломирао је 1959. југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду. Магистарску тезу Савремена југословенска драма на сцени Српског народног позоришта (1945–1965) одбранио је 1972. на Филолошком факултету у Београду.
Од 1960. до 1972. радио је у Стеријином позорју најпре као библиотекар, а потом као секретар. У Покрајинском секретаријату за образовање, науку и културу радио је 1972/73. као самостални саветник за културу и међународне односе. На челу Позоришта младих био је од 1973. до 1981, када је постао секретар оснивачког одбора Позоришног музеја Војводине. Од 1982. радио је као виши кустос, затим од 1990. па до пензионисања, 2001, као музејски саветник у тој кући. Одласком из Стеријиног позорја наставио је да учествује у скоро свим његовим програмима. Док је био управник, Позориште младих је претежно постављало домаћа драмска дела на репертоар, а формирана је, поред постојеће луткарске сцене, и „жива сцена”. У Позоришном музеју Војводине био је од самог настанка. Допринео је његовом формирању и уобличавању рада и до одласка у пензију активно учествовао у свим сегментима рада Музеја: у издавачкој делатности био је уредник више публикација, а од 1982. до 2001. био је уредник „Алманаха позоришта Војводине”; учествовао је у организовању многобројних научних и стручних скупова; аутор је више изложби и пратећих каталога (Траедокомедија, Милка Гргурова, Портрети глумаца (1861–1914), Трифковић на сцени, Лаза Костић). Учествовао је на многим скуповима, више пута је био селектор, водитељ округлих столова критике, члан и председник жирија домаћих и страних позоришних фестивала.
Текстови су му објављивани у многим домаћим и страним листовима, часописима, зборницима и монографским студијама. Приредио је за штампу зборник радова О мултимедијалном театру 1989, затим монографију Змајеве дечје игре 1992, драме Мирослава Антића у његовим Сабраним делима: Парастос у белом 1998, са Мирјаном Дрчом његову антологију кратких прича Бескрајна представа 2001. и фототипско издање књиге Илије Огњановића Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане 1999. За сценско извођење адаптирао је драму Лудвига Волкера и Гарстона Крикера Максимилијан Звиждукало.
У Драмском студију Мире Бањац предавао је од 1994. до 1996. историју позоришта и драме. Добитник је више награда и признања: Стражилово 1988, Искра културе Војводине 1996, Златне значке КПЗ Србије 1996, Златне медаље „Јован Ђорђевић“ 2011. и других.