Јосип Лешић: СТЕРИЈА, ДРАМСКИ ПИСАЦ
Нови Сад: Стеријино позорје : Прометеј, 1998.
Едиција „Позоришне монографије“
Ако бисмо хтели да у најкраћим цртама представимо књигу СТЕРИЈА, ДРАМСКИ ПИСАЦ, истакли бисмо као њен основни квалитет доследност, аналитичност и јединственост вредновања Стеријиног доприноса театру. У Лешићевом истраживачком поступку стално се повезују одабрани подаци из Стеријине биографије са сведеном, али зато не мање јасном сликом окружења у коме он ствара (историјском, књижевном, позоришном), с једне стране, и Стеријиним поетичким размишљањима, општим и драмским, с друге стране. А онда се на основу тога показује како из многоструког прожимања живота, књижевности, знања и хтења једног свестраног мислиоца израстају његова позорја. У анализи се непрестано одржава танана равнотежа између књижевног и сценског, свака фаза у Стеријином драмском раду описује се у свеукупности односа пишчевог стваралаштва с конкретном позоришном ситуацијом и са читалиштем, а не само с гледалиштем коме је Стеријина драматургија била намењена. У хронологији Стеријиног драмског стваралаштва Лешић разликује неколико стадијума развоја.
У првом обележеном „сузама“ (Темишвар, Пешта, Кежмарк, 1825-1830), настају жалосна позорја. У другом (Кежмарк-Вршац, 1835 -1848), везаном за рад Театра на Ђумруку и Позоришта „Код јелена“, Стеријино дело пролази кроз три мене. Прва је испуњена жалосним позорјима намењеним да пренесу трагику и поуку историје, друга шаљивим једночинкама потребним за попуњавање репертоара Театра на Ђумруку, а у трећој настају, за Стерију нетипични, торжествени, апотеозни комади. У завршном стадијуму (Вршац, 1850 -1856) настају драме које на известан начин синтетизују Стеријино стваралаштво и поетику, као Лахан и Родољупци. Анализирајући појединачне драме унутар сваког од ових стадијума Лешић истрајно одржава јединство тачке гледишта с које се драмско дело сагледава као збир биографских поетичких и историјских, а нарочито позоришних фактора, тако да се и у појединачним вредновањима и у приступу целини ширина и свестраност његовог приступа Стерији усаглашавају. Поменули бисмо само још једну одлуку Лешићеве студије која нам се чини занимљивом. То је утисак да писац није хтео или није могао да изложи све оно што је знао или намеравао да напише о Стерији. Питамо се да ли је то последица несрећног стицаја околности (да га смрт није претекла, можда би Лешић још допуњавао своју студију) или нечег много сложенијег, суштинског? Можда је у питању пишчева спознаја да је Стеријино дело тако вишеслојно и неухватљиво да се о њему не може никад рећи довољно, удружена с уверењем да упркос томе треба доследно и јасно изложити оно што се у датом тренутку може открити и мислити о Стерији. Како би они који ће касније ићи истим истраживачким путем имали путоказе који ће им осветљавати пут. У том смислу Лешићева студија је драгоцен путоказ, а у њеној отворености према даљем трагању једна од великих вредности књиге – опоруке коју је оставио.
Марта ФРАЈНД