69. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ– 3. ЈУН 2024.
Према истоименом роману Слободана Селенића
ОЧЕВИ И ОЦИ
Режија Вељко Мићуновић,
Народно позориште Београд
Успешно примењена класика
Када је објављен 1985. године, роман Очеви и оци Слободана Селенића заступао је радикалне идеје које су одражавале ново саморазумевање београдског интелектуалног круга. Селенић историју београдске грађанске породице посматра кроз историју српског народа а не југословенских народа. За њега је породица Медаковић жртва и фашизма и комунизма, чак више комунизма него фашизма, који није продукт класне борбе већ подела у српском друштву. Овакве идеје данас (про)левичарски оријентисани интелектуалци осуђују кривећи их за све наше недаће, али сматрамо да Селенићеве идеје о српском друштву и породици треба посматрати у контексту у коме су настале. Слободан Селенић је био припадник генерације која је у младости страствено пригрлила револуционарне идеје, а касније се дубоко разочарала – сасвим је извесно како им се чинило да је просечни делатник СКЈ, у доба декаденције СФРЈ, више личио на Бору шнајдера него на Филипа Филиповића. На то се надовезују чињенице да је Југославија осамдесетих била у економској кризи, а међунационални односи у АП Косово и Метохија били су (и остали) јако затегнути. Није без значаја ни то што је осамдесетих наше друштво истовремено било под великим утицајем вредности које заступа англоамеричка масовна култура, а организовано по моделу самоуправног социјализма. На све ово треба додати и чињеницу да је осамдесетих у европским социјалистичким земљама криза била све дубља, а на Западу је неолиберализам ухватио залет. Дакле, осамдесетих година 20. века, када је настао роман Очеви и оци, ништа није ишло у прилог левичарским идејама.
Но, читава ова (пред)прича не би имала никаквог смисла да Слободан Селенић није, пре свега, један од наших најзначајнијих театролога, есејиста и изванредан писац романа. У својим театролошким радовима Слободан Селенић је промовисао европску авангардну драму код нас, писао је изванредне есеје о драмским писцима, његовим савременицима и доказао да је истински ангажман у драмској форми шири и већи од сваког идеолошког оквира. Романи Слободана Селенића имају изузетно суптилну нарацију која вас нагони да сасвим утонете у свет и мисли његових ликова. Ако се свему наведеном дода и чињеница да се ове године обележава 90 година од рођења писца, било је сасвим логично да Народно позориште стави на репертоар Велике сцене драматизацију Селенићевог романа Очеви и оци.
Драматизација Кате Ђармати следи идејно опредељење Селенића, а његову причу и идеје „пакује“ у савремену позоришну форму која отвара нов угао сагледавања романа. Она следи основну линију радње романа, али је даје у фрагментарној форми инсистирајући подједнако на значењу текста, звуку изговорених речи, на ритму реченице и снази геста. То је, позоришно гледано, био јако мудар избор, јер је драматизацију „одвукао“ од реализма (који је имплицитно садржан у структури романа, а који је на сцени често баналан) и „довео“ ју је у „поље“ сценског истраживања текста као звучне слике. На сцени слушамо песме, слушамо како звуче одређене речи и гласови српског језика, како се развија ритам говора, како се речи везују за гестове и како све то заједно чини портрет једне породице и њеног друштвеног миљеа.
Организација сценског простора (сценограф Зорана Петров), такође је нереалистичка и значењски подстицајна. Уместо грађанског стана, радња представе је пребачена у простор који у себи има нечег од амфитеатра који би се могао налазити у позоришту, на универзитету или у судници. На тај начин представа постаје суђење или боље рећи просуђивање ликова где су они сами себи тужиоци, оптужени, предавачи и глумци, а ми смо порота, то јест публика, која о свему доноси свој суд. Ово просуђивање за редитеља Вељка Мићуновића је веома интимно и лично. Њега не занима да истражи шта то комунисти желе, већ како звучи и како одјекује реченица I wish you were dead између оца, сина и мајке. Мићуновића не занима у чему је размимоилажење грађанске интелигенције, националног духа и младих револуционара, већ како тај однос звучи Енглескињи Елизабети која не разуме добро ни језик ни обичаје. Током читаве представе имамо утисак да радњу посматрамо из угла Елизабете Медаковић, која је отуђена од средине и језика и за коју су звучност и гест важни бар колико и значење самих речи. И у самом роману Елизабета повремено ступа у функцију наратора преко које Селенић даје критику међуратног београдског миљеа, али главна линија приче иде преко Стевана Медаковића у чијој судбини се укрштају сви токови приче. У представи је зачудност доминантан поступак те је стога било логично да нам Елизабетина визура буде најближа. Поступак зачудности примењен у овој представи показао је редитељеву способност да прецизно употребљава сценске знакове. Истовремено, Мићуновић није себе и свој концепт ставио у први план, већ је дозволио глумцима да покажу како они разумеју овај приступ. То је за последицу имало да сви глумци играју као хармоничан ансамбл, али да истовремено свако покаже свој глумачки стил.
У представи Елизабету Медаковић игра Вања Ејдус. Она зна како играти лик који публика истовремено треба емотивно да разуме и да критички увиђа ситуацију у којој се лик налази. Елизабета Вање Ејдус дубоко проживљава све што се дешава и њој и њеним ближњима задржавајући при томе сабраност и способност да разуме укупну ситуацију. Насупрот емотивне, али суздржане Елизабете Вање Ејдус, је лик Нанке коју игра Сена Ђоровић. Нанка је пожртвована али тврда патријархална жена. Њу води интуиција и српски патријархални принцип живљења. Она се свесно ставља у службу мушкараца и интуитивно не подноси Елизабету која се води другачијим принципима. Сена Ђоровић када игра Нанку, има сведене гестове, а силовитост њеног карактера очитује се кроз глас који је на сцени јачи од гласа Вање Ејдус. Рахела Блејк (Вања Милачић) је метафора „другог“, јер је и жена и Јеврејка па је према томе осуђена да буде жртва. Вања Милачић је избегла замку да игра паћеницу. Била је концентрисана и сведена указујући нам да су највеће жртве често невидљиве и заборављене. Насупрот женама су Милутин Медаковић (Милош Ђорђевић), који је једноставна старинска предратна (Први светски рат) добричина што у све улази срцем и Стеван Медаковић (Никола Ракочевић) који много више разуме од оца, али губи сву животну енергију у интелектуалним расправама. Насупрот свих ових ликова које можемо назвати старом тј. предратном генерацијом, стоје млади револуционари Михајло Медаковић (Александар Вучковић) и Јелена (Ивана Милановић). Јелена Иване Милановић је женски Хаклбери Фин, а Михајло је бунтовник који покушава да пронађе своју аутентичност у грубом дистанцирању и од очевог и мајчиног наслеђа и у тој борби страда. Нажалост, ова два лика су у представи најмање упечатљива. Разлог за то пре свега треба тражити у самом Селенићу који је свесно одбио да се удуби у разлоге приступању комунистичком покрету најмлађег Медаковића. Пошто ни драматург, а ни редитељ нису хтели да иду преко Селенића, глумцу Александру Вучковићу није преостало ништа друго него да стално игра гнев и бес, што је за последицу имало да нам се чини како је његов лик мање комплексан од ликова других Медаковића. Сјајну епизоду дао је Никола Ристановски који је једноставно, уверљиво и дирљиво изговорио речи Видосава Прокића, несрећног оца и српског сељака који помаже Стевану Медаковићу да пронађе и сахрани тело свог сина јединца. Свим глумцима је у интерпретацији помогао костим (Марија Марковић Милојев) који је био функционалан, стилски усаглашен и јасно обележавао карактер и друштвену улогу сваког лика. За успех ове представе заслужна је и композиторка Невена Глушица која је дала музичку потпору звучности речи.
Публика ће радо гледати представу Очеви и оци зато што она има добру меру онога што су опште прихваћене естетске и друштвене вредности које са собом носи име Слободана Селенића и савремене позоришне тенденције које доносе Ката Ђармати, Вељко Мићуновић, уметнички сарадници и глумачки ансамбл Народног позоришта. Позоришни значај ове представе огледа се и у томе што Слободана Селенића јако дуго нисмо имали прилике да видимо на нашим сценама, а класика се потврђује новим успешним сценским тумачењима.
Марина Миливојевић Мађарев
(Време, 26. април 2023)
Млади и мртви
Драматизација прослављеног романа Слободана Селенића, Очеви и оци, коју је сачинила Ката Ђармати успоставља јаснији континуитет између стварних, биолошких очева (Милутин и Стеван Медаковић) и духовних отаца, националног бића, око кога се преплиће Селенићева непревазиђена сага о београдској породици Медаковић. Страх и вечито неповерење у другачије и непознато, приказани кроз тужну судбину Енглескиње Елизабете (Вања Ејдус) наличје је те љубави према национу и патриотизма, који фокус мржње мења у складу са владајућом идеологијом. Стеван Медаковић, британски студент, професор права на београдском Универзитету, наратор је ове репетитивне овдашње судбине, која не показује тенденцију да застари. Отац Милутин Медаковић (Милош Ђорђевић) је монархиста, Стеван (Никола Ракочевић) грађански оријентисан, а његов и Елизабетин син, Михајло (Александар Вучковић) партизан, који гине на Сремском фронту у својим двадесетим годинама, невине су жртве мантре сопствене кућне домаћице Нанке (Сена Ћоровић), која испреда епске митове и предања, у циљу одржања чистоте националне свести и оданости идеји патриотизма… Елизабета, удата Медаковић, њена пријатељица, Рахела (Вања Милачић) и Михајло Медаковић, напола Енглез, „заслужено“ страдају, јер су се нашли на погрешном месту, у Србији, у погрешно време, пред Други светски рат.
У својеврсном парламенту, у степенастим клупама (сценографија Зорана Петров, костим Марија Марковић), Вељко Мићуновић режира ово суђење очевима и синовима, које задобија трагику атинског Ареопага, где се Оресту судило за убиство мајке. Но, Стеван, који је главни замајац греха (јер се оженио странкињом) не бива ослобођен, као Орест, већ се његова кривица мултиплицира и, на неки начин, банализује, што је, очигледно је, једна од важнијих карактеристика крутог национализма и непросвећеног, патријархалног родитељства. Нико ту нема слуха за дух времена, који неумитно мења љубимце историје. Сви покушавају, по сваку цену, да задрже принципе, на којима су одгајани. Млади Михајло гине у жељи да буде оно што му не припада, револуционар, заведен левичарком Јеленом (Ива Милановић), постајући тако симбол грађанства, које у нас није било довољно укорењено, да би генерацијама напредовало, без исклизнућа. А то је поље на коме је Селенић непревазиђен романескни и драмски хроничар.
Представа Народног позоришта није праизведба драматизације романа Очеви и оци, али је ново то да Мићуновићев редитељски захват из овог времена „хлади“ у емоцијама (епским приповедањем наратора, текстом из романа), да би допустио да сами догађаји, без драмске градације, успоставе раст трагедије, која се завршава погибијом Михајла, одласком Елизабете и онтолошком самоћом приповедача, Стевана. Континуитет ликова на сцени (за разлику од литературе), Мићуновић и Ђарматијева користе као драмску условност, која не допушта гледаоцу да изгуби из вида било чију судбину, јер је она део мозаика, чија сцена се комплетира на крају, када се појављује Видосав Прокић, сељак, који, тражећи свог погинулог сина, налази риђокосог Михајла и враћа га родитељима. Млади и мртви, вапај Видосављев је судбина народа, па и нације, која ће, у будућности, постајати све старија и тања, јер свој подмладак не успева да заштити, и представа постаје ритуал, молебан, уз помоћ оностраних ритмичких напева (Невена Глушица).
Драгана Бошковић
(Вечерње новости, 6. април 2023)