68. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ– 3. ЈУН 2022.
Ђорђе Косић
УСПАВАНКА ЗА АЛЕКСИЈУ РАЈЧИЋ
Режија: Југ Ђорђевић
Народно позориште Београд, Стеријино позорје Нови Сад и Фондација Нови Сад – Европска престоница културе
Као и сваки текст, и драму Успаванка за Алексију Рајчић Ђорђа Косића можемо анализирати у одређеном идеолошком контексту. У том случају можемо закључити да овај комад сведочи о суровости патријархата који жену осуђује на трпљење и чекање. Ово чекање, међутим, има двоструку димензију; на једној, субјективној страни су етапе дефинисане животном доби, па женско чељаде чека да одрасте, да се задевојчи, потом уда и, на концу, умре. У стварности свака од ових фаза претвара се у ход по мукама – од рђавог ка горем, од упознавања девојчице с правилима света омеђеног вољом мушкарца, преко узалудне вере да ће у таквом свету девојаштво нешто променити, па до пусте наде младе жене да ће се напокон остварити у браку. У овом контексту чак и доживљај смрти мења смисао и претвара се у ишчекивање спасења. Идеолошки дискурс драме још је више наглашен чињеницом да живимо у доба новог буђења феминистичке побуне против партијархалног устројства цивилизације, па нам се може учинити да Успаванка подилази актуелним очекивањима дела публике.
Срећом, као и сваки комад, и Косићев има драмску форму, и то веома специфичну, а она, осим што указује на ауторову вештину, уверљиво афирмише и његову списатељску поетичност. Отуда се овде форма драме намеће као примарни механизам на основу којег ваља размишљати о значењу приче. Драма је, наиме, писана у стиху који условљава прецизан ритам, а он се са нивоа реченица и реплика преноси на комплетну атмосферу комада и дефинише позиције, размишљања и расположења јунака, а одређује и карактер глумачке игре. Управо у поетичности и ритму драмског материјала Југ Ђорђевић налази упориште за свој смели редитељски поступак; уз помоћ драматуршкиње Тијане Грумић он концепт заснива на фолклорним елементима, при чему фолклор овде не упућује само на традиционализам него је оквир који увелико надилази драму главне јунакиње која одлучи да више не трпи насиље и убије мужа. Наспрам Алексије је мушкарац – некада отац, каткад муж, комшија, судија или владар, а сви су чланови мушког хора. Други хор чине жене, такође у разним улогама, некада као Алексијина подршка, а некад као део заједнице спремне да осуди главну јунакињу.
Између две групе је Алексија изванредне Вање Ејдус, способне да своју глуму трансформише у музичке фразе. Њена јунакиња је испочетка само жена, потом је бунтовница, па убица, а на крају осуђеница које не пристаје на милост владара, јер без обзира на то што се побунила, и њен круг ће се затворити чежњом за смрћу као јединим спасењем. Ејдусова је ритам и карактер поетичности артикулисала стварајући окосницу за фини сценски отклон; глумачком енергијом она је иницирала стилизацију која савршено кореспондира са лиричношћу драме. Кроз реплике такве Алексије повремено пробија жестока иронија у којој је садржана права снага бунта; кроз њих је заправо формулисана оштрица критике партијархата и конзервативизма.
Јунаке представе је костимографкиња Велимирка Дамјановић оденула као Амише, што није у вези с амбијентом у којем се дешава радња драме, али јесте са сценском стилизацијом. Ритам текста улива се у сјајни музички фон који је креирала композиторка Невена Глушица и песме које певају хористи, а чији текстови као да су преузети из народне баштине. Сценографија Андрее Рондовић снажно подржава, па и надграђује овако успостављену стилизацију, креирајући простор који се претворио у активног актера сценске игре.
Александар Милосављевић
(2. програм Радио Београда)
Рађање трагедије из музике
Драмски текст Успаванка за Алексију Рајчић Ђорђа Косића карактеристичан је због необичне формално-стилске поставке радње која приказује суморан положај жене у патријархалном друштву. Фрагментарно се приповеда судбина Алексије, на почетку занесене сновима о мушким рукама које ће је грлити, маштаријама које ће бити брутално разапете стварношћу, удајом за проблематичног Стамата. Њихово заједништво почиње криминалним активностима и његовим одласком у затвор, па каснијим злостављањем, због чега га она убија, и сама завршава у затвору. Овај наратив критички говори и о одсуству слободе и могућности избора жена, о паланачком погледу на свет који жену без мужа третира као губитницу, док се бахато и насилничко понашање мушкараца вреднује као нормалност. Комад је написан у стиху и има изразите поетске вредности, али и иронично бојење радње, обичаја и менталитета. Доноси зачудан спој традиције и провокације, кроз сусрет елемената народне песме и ласцивних, опсцених речи, што због контраста изазива особени шок, као и комички ефекат.
Због специфичности форме и стила, Косићев текст је нарочити изазов за сценско тумачење, у чему се редитељ Југ Ђорђевић изузетно снашао, постављајући га као деликатну музичку драму (драматург Тијана Грумић). Радња је смештена у затворени розикасти простор стилизованог изгледа, са функционалним детаљима који ће по потреби бити извори изазовних значења, али и сценске динамике, финих визуелизација развоја радње (сценограф Андреа Рондовић). Елегантно обучена, као да је јунакиња неке гламурозне опере, Вања Ејдус представља Алексију, вешто обликујући смесу трагичности због неминовности бола трпљења и погубне жеље за близином мушкарца, и специфичне ведрине, снаге помирења са патњом (костимограф Велимирка Дамјановић). У том смислу, ефектно су решене сцене у којима сазнајемо о доживљеном насиљу – она се тада упорно држи благости и спокоја, што се може схватити као знак женске снаге.
Представа почиње њеним монологом, она се публици директно обраћа, представља се као Вања Ејдус, брехтовски показујући да ће играти лик у драми. То утврђује дистанцу између глумца и лика, намећући активнији однос гледалаца према радњи коју ће посматрати. Након уводног монолога, око ње се групишу два хора, Мушкараца и Жена, из којих ће повремено иступати индивидуални гласови, ликови чланова Алексијине породице, који ће са њом развијати различите односе. У тако постављеној сценској радњи нарочито фасцинира спој драмског и музичког, и снага хорског певања које продире у унутрашње, ирационалне просторе гледалаца (композитор Невена Глушица). Прецизно су промишљене и композиције тела чланова хора (кореограф Дамјан Кецојевић), као некакве живе скулптуре које имају и симболички смисао (жене ринтају по поду, гребући прљавштину, док брадати мушкарци изнад одлучују о њиховим судбинама).
Сценску радњу одређују суптилна продубљења динамике, простор се постепено креће ка хаосу преврнутих кауча и рашчупаних јастука, конкретно и симболички одражавајући буре у души протагонисткиње. Они се ефектно изражавају и путем звука, узнемирујућег лупања по зидовима и решеткама. Ово сложено визуелно, музичко и перформативно ткање представе Југа Ђорђевића, подсетило нас је на дела музичких театара Хајнера Гебелса и Кристофа Марталера, играних раније на Битефу. Дела која средствима врхунске естетизације успевају да зађу у наше унутрашње пределе потиснуте осећајности, у сфере могућег проналажења (изгубљене) духовности.
Ана Тасић
(Политика, 16. мај 2022)
Смрт боља од милости
(…) Успаванка за Алексију Рајчић је субјективна поетска драмска слика која форму позајмљује од различитих народних, изворних песама да би направила профеминистички коментар на патријархалне породичне односе. Тако је матрица народне епске песме послужила као модел за разоткривање мушког кукавичлука који се крије иза бусања у груди и крупних речи. Формом додолске песме исказује се велика жеља девојке да се уда. Форма лирске народне песме је искоришћена да би се приказали породични односи, а нарицаљке за приказивање односа заједнице према убијеном мужу. Поетска драма Ђорђа Косића је савремени коментар на народну културу која јесте основ патријархалне заједнице код нас. Ова драма у себи обједињује постдрамску епизацију драме, изворну народну песму и тесписовску пратрагедију у којој је појединац стављен наспрам хора. Наспрам Алексије, као индивидуалне жртве сурових друштвених односа, стоји хор који се састоји од мушког полухора (Новак Радуловић, Младен Лукић, Горан Милошевић), који представља очеве, мужеве, браћу и представнике власти и женског полухора, у коме су мајке, сестре, баке… (Ива Милановић, Сара Ристић, Невена Милошевић, Вера Зечевић и Данијела Милошевић). Када наступе заједно, ова два хора чине свеукупно јавно мњење.
Оваква драмска конструкција отвара велике могућности редитељу Југу Ђорђевићу, драматургу Тијани Грумић и кореографу Дамјану Кецојевићу за структурисање дешавања на сцени будући да од њих зависи како ће текст хора поделити међу глумцима – да ли ће неко добити више индивидуалне боје, на који начин ће развијати односе међу учесницима хора, како ће се хор кретати сценом. Редитељ, драматург и кореограф су се одлучили да у мизансцену буде јако много кретњи које су метафоричне и симболичке. Тиме подстичу гледаоца да активно, у својим мислима, надограђује гест па је утисак о насиљу над јунакињом постао још страшнији и свевременији. Навешћемо само један ефектан пример. Знак за то каква је била Алексијина прва брачна ноћ је то што доњи веш слинаво и бедно спадне низ ноге Вање Ејдус до чланака. Значајну улогу у овој представи игра емотивна музика Невене Глушице која се наслања на народни мелос. Посебно су снажни моменти када читав хор пева. Добра је одлука редитеља да хор чине искључиво млади људи. Они имају снажну и добру енергију и када запевају или говоре речитативе који по тексту припадају старијим генерацијама (мајка, бака), код публике се ствара утисак да глумице опевавају и конкретну животну причу и читав неминовни животни пут жене који је довео до те приче. Југ Ђорђевић и његов сараднички тим су свесно одабрали да се поигравају са народним „дертом“, али да према њему заузму дистанцирани, брехтијански однос. Посебно је ефектан мушки полухор. Момци су одевени тако да су међусобно замењиви, а о насиљу над женама говоре мирно, сталожено, разложно готово шармантно, на моменте чак и духовито! Тиме нам се јасно ставља до знања да је велика количина насиља у породици могућа само међу безосећајним људима. Такав приступ говорним пасажима даје страшан контраст емотивном певању хора.
Занимљиво је да је у овој представи и смрт женског рода (не само граматички). Глумица која игра Смрт је девојка без лица и покривених руку – у белој мајици и фармеркама. Остаје нејасно зашто је Смрт тако обучена. У ствари, читав костим је нејасан. Хор и јунакиња очигледно излазе из српске народне културе. Сценски ликови имају костим који асоцира на неку врсту народног костима, само што није јасно ког народа. Можемо да претпоставимо да су костимограф (Велимирка Дамјановић) и сценограф (Андреа Рондовић) у договору са редитељем желеле да у представи постоји дух изворног и народног, али не и фолклорног. Можда отуда долази тај чудни компромис.
Оно што посебно плени у овој представи је глума Вање Ејдус. Она почиње представу тако што нам се лично обраћа ауторитарно тражећи да искључимо телефоне јер жели да концентрисано пратимо причу коју ће нам одиграти. Она наставља да се током читаве представе обраћа нама у публици. Алексија, како је она игра, несумњиво јесте жртва друштва, али је и продукт тог друштва. Она у себи има нечег отуђеног – отуђеног не само од другог бића, већ и од себе, па чак и од бола који осећа. Вања Ејдус нам врло мирно и без патетике приповеда и о томе како је Алексију муж тукао, али и како је она зграбила сребрни свећњак и, у жељи да помогне мужу неспособном лопову, убила старца кога су опљачкали. Пут насиља је истовремено и пут Алексијиног страдања и пут њеног ослобађања јер је схватила да и жена може да буде насилна као мушкарац. Можда чак и убојитија, безобзирнија и ефикаснија од брачног партнера. Рођена и одрасла у немилосрдном свету, и сама је немилосрдна. Да би неко могао бити немилосрдан, мора бити безосећајан за бол и свој и туђ! Једино када Алексија Вање Ејдус покаже бес и револт је када Алексији смртну казну преиначе у дугогодишњу робију. Јер њен пут је пут борбе за личну слободу. Алексија жели да буде слободна и ако је то једина могућност, она ће за себе радије изабрати смрт него да прихвати „милост“ живота на робији. Алексија у комаду и представи убија мужа из кубуре за коју каже да је висила на зиду собе, али нити има зида, нити има кубуре. На крају представе Алексија се појави са секиром – убиство секиром је карактеристика крвавих породичних (и не само породичних) обрачуна у нашем народу. Међутим, да ли је Алексија мужа убила секиром или кубуром мање је важно. Вања Ејдус нас тачно, непретенциозно и ефикасно води кроз страшну животну причу своје јунакиње која истовремено има језив и поетичан назив: Успаванка за Алексију Рајчић.
Марина Миливојевић Мађарев
(Време 5. мај 2022)