67. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ– 3. ЈУН 2022.
Маја Пелевић
ПОСЛЕДЊЕ ДЕВОЈЧИЦЕ
Режија: Кокан Младеновић
Позориште „Деже Костолањи“/Kosztolányi Dezső Színház Суботица
У подруму без ваздуха
(…) Редитељ Кокан Младеновић у суботичком театру „Деже Костолањи” режира поп оперу. Суочава нас са светом чији смо део, светом који је дубоко подељен, где жене из сиромашних земаља носе децу за богате белце, где лекари о деци говоре као о јединицама, а фасада је лажни сјај „насмејаног“ капитализма. Сценски простор (сценографија Марија Калабић) је приказ фабрике са тракама за којима су радници, мушкарци и жене. Те траке постављене су као тобогани, ролеркостери. Фабрика је метафора савременог света, имате доживљај да сте у црној рупи, у димензији у коју свест не допире. Представа води дијалог са својом публиком, излажући је све време горљивој поезији Маје Пелевић која пева о борби са аждајом која ће нас, ако се не освестимо, прогутати.
Маја Пелевић и Кокан Младеновић гласно нам саопштавају да немамо власт ни над телом ни над животом, а право да знамо ко смо готово је укинуто. Свет и даље језди у прастарим нерешеним конфликтима, несвестан да је у рату. Протагонисти ће из фабрике ући у публику, прво ће нас жестоко гађати лоптицама, а сам улазак ће подићи напетост, напрегнутост ума и тела, гледалац ће бити суочен са страхом од преласка сопствених граница.
Костим Селене Орб даје печат свету који ставља човечанство у подрум без ваздуха, глумци носе сунчане наочаре кроз које се не види(мо) у мраку, несвесни да све време носе/носимо одећу за рад у фабрици.
Музика Ирене Поповић јесте колевка представе, даје јој оквир и одређује темпо тексту и драматургији режије, јача набој игре. Она компонује камерну поп оперу кроз меланж жанрова од барока до попа. Музика нам преноси деструктивност света који сами стварамо, а чију рефлексију одбијамо да видимо.
Глумци играју верујући и предајући се без остатка, јер реч је о питању живота и смрти, на крају крајева. И њима је то јасно: осмех капитализма је осмех Џокера, сви смо на распродаји, а борбе увелико трају.
Маја Пелевић нас на крају оставља у загрљају са сликом последњих девојчица тамне пути из југоисточне Европе, оне остају једине на свету, јер их нико и није хтео. Свет који су устројили бели хетеросексуални мушкарци (са свиме што иза те власти стоји, а стоји низ манипулација у којима су руке испрљане свима) распада се, а представа се завршава речју: Почетак.
Наташа Гвозденовић
(Време, 13. јануар 2022)
Премијера у позоришту „Деже Костолањи“ није посебна само по томе што је једна српска драма своју праизведбу доживела на мађарском језику, већ што је и музички инсценирана. Иако је Ирена Поповић музику компоновала посебно за драмски текст, можемо рећи да она поприма модерну оперску форму, и не можемо с лакоћом да је сврстамо у било који жанр музичког позоришта. Паралелно са редитељским мејнстримом постоји понављајући, релативно константан ритам представе, и та монотонија само појачава динамичке промене епохе и стила које се истичу храбрим избором мелодија, било да је реч о оригиналним композицијама или о неколико тактова позајмљених од светских музичких хитова. Звучну подршку на сцени пружају два музичара, Арпад Серда (клавир) и Мате Абрахам (виолончело), који кроз своју игру обликују расположење и заплет представе.
Представу карактерише глума која настоји да не изгуби равнотежу између апсурдно изопачених акцената и често болних аспеката који изазивају искрено људско саосећање. Две најјаче сцене такође припомажу истицању ове две крајности. Једна у којој идеализована деца, о којој пристрасни родитељи мисле све најбоље, почињу да показују зубе. И док се суочавамо са чињеницом да су исто тако лажљива, похлепна, завидна и зла као сви други, пљусак лопти пада на гледаоце који се једва могу одбранити од шареноликих сфера – илити горке спознаје. У другој, док глумци умотавају глумице у провидну фолију, качећи на њих балоне који отелотворују њихове захтеве, оне, затегнуте, уништавају балоне један по један, скоро под невидљивим притиском, вичу „срушићу се“. Између ове две крајности креће се и емоционална динамика представе у којој гледалац нехотице постаје партнер.
Мање и веће црвене, жуте и плаве лопте и балони готово су једини алат представе, доприносе вишеслојној симболици, пошто првобитно представљају игру, а затим непотребну масовну производњу потрошачке индустрије, да би затим у трену постали „оружје“ на управо поменутом тренутку у представи. Сличне, визуалне контрасте је изоштрио и редитељ. Метална конструкција подигнута на крају бине истовремено приказује тобогане игралишта као и производне траке фабрика. На исти начин, двоструку функцију врше и кутије за складиште играчака, које у овом случају постају фабричке канте за утовар, од којих глумци по потреби граде симболичне експерименталне кавезе или гробове.
Вираг Ђурковић
(Színház.NET, фебруар 2022)
Веома је узбудљиво како глумци појединачно схватају ову игру, док је мој примарни утисак да сваки покрет или реченицу може да настави било ко са сцене, као да су сви једно тело – очигледно је да је то концепт, али пре свега очигледно је да мушке фигуре ab ovo не поседују негативне особине. Тимеа Филеп врви од лакоће и веселе жеље за животом, Николета Гргић има неоспорену сигурност на сцени, Андреа Веребеш ситуацију приближава одлучно и из разних перспектива, Давида Бубоша карактерише лакоћа и разиграност, Борис Кучов је спреман да се упусти у свакакву лудорију, а Габор Месарош поседује стабилност и сигурност из које се рађа несташлук.
Сценографија Марије Калабић прилагођена је бебама: основне боје, тобогани, лоптице, наизглед су оличење свакодневне среће, док са кутијама призива Амазон, који израбљује своје запослене. Наравно, ово тумачење можда произлази из рада Кокана Младеновића, а у његовом раду већ и једну папирну кутију тумачим као критику система. Представа несумњиво има дефинисану идеју разрешења, не препуштајући гледаоцу могућност да бира између једне или друге истине.
Лила Проич
(Revizor)
Позориште „Деже Костолањи“ је 2021. годину затворило једном провокативном представом која се бави данашњим друштвеним и еколошким проблемима.
У капитализму све постаје роба, производ који се може дати и примити, па тако и људски живот, било да су у питању деца или материца жена које им дају живот. Ово је основна идеја Последњих девојчица. Дакле, на прву лопту се сусрећемо са прилично тешком, сложеном и озбиљном темом, али редитељ Кокан Младеновић и ауторка Маја Пелевић побринули су се да представа добије наизглед лагану текстуру и обећавајуће шарено паковање. Због овога настаје дисонанца између теме и инсценације због чега комад оставља или веома јак утисак или само прелебди на површини перцепције.
Глумци у плавим радничким комбинезонима лако могу ускочити у улоге пацијената и лекара клинике за вантелесну оплодњу, као и у улогу родитеља који долазе по децу, војника или чак латиноамеричке „еманциповане” жене.
(…) Поред разноврсне употребе анорака, постоји и велики број помоћних реквизита попут шарених лоптица, балона и најлонске фолије која се употребљава на разне начине, што омогућава низ једноставних али спектакуларних решења у магичном троуглу реквизита, људских тела и тобогана. Симболичан је крај, песма Последњих девојчица, током које се и Земља и човек препороде и прочисте својих пријашњих греха и нечистоћа.
Софија Тели
(Vizuálkult, фебруар 2022)