65. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. СЕПТЕМБАР – 4. ОКТОБАР 2020.
Према роману Ђорђа Лебовића
SEMPER IDEM
Режија и драматизација: Горчин Стојановић
Народно позориште Сомбор
Шта рађа зло, а шта добро
Има ли уметност циљ, сврху, своју аутентичну вредност, разлог постојања?
Ова филозофска питања могла би бити у сржи дела Ђорђа Лебовића, који је свој стваралачки живот посветио најтежим, најстрашнијим догађајима из 20. века – рату, погромима, који су се понављали. Има ли онда наде, или како би он то рекао – раја, Бога, правде, истине, доброте, љубави?
Одговоре на ова питања можемо само да тражимо, што је он учинио у свом тестаментарном, незавршеном роману Semper idem, у којем је из дечје перспективе, у првом лицу, написао хронику живота свог и југословенског друштва. Смештајући већи део радње у предвечерје Другог светског рата, одредио је све оно што ће после да се деси – нацистичке логоре смрти, крвави распад Југославије, па и расколе унутар породице, индивидуе.
(…) Драматизујући и режирајући Semper idem на сцени Народног позоришта Сомбор, Горчин Стојановић ради добру ствар. „Враћа” Лебовића у родни Сомбор, који је путем варошана и сам један од јунака његове животне приче, плус – одлично примећује драмски (готово трагикомички) потенцијал прозе Ђорђа Лебовића. Вицкасту оштрину нарације драматизацијом претаче у део наступа главног лика, док велики део најбитнијих дијалога задржава, не избегавајући волуминозност (трајање од скоро шест сати) представе. Сликовитост језика претвара делом у сценографске (рад редитеља) и костимографске (Лана Цвијановић) детаље реалистичког типа, прибегавајући и видео-илустрацијама, а делом, на оним симболичким нивоима текста, посеже и за значењски дубљим поступцима у мизансцену (променама ритма, стила игре), аранжманима светла, сцена… Све ово Стојановић поготово осветљава вишезначно потентним ауторским коментаром – сатом на којем казаљке све време показују „пет до дванаест”, а онда пред крај и потпуно нестану.
Карактеризација ликова – одлично урађени глумачки задаци, у великој мери могу се приписати одличној, јасној и недвосмисленој приповедачкој моћи Ђорђа Лебовића, као и сувислости и суверености сомборског ансамбла који и овај пут предводе Марко Марковић, Саша Торлаковић, Биљана Кескеновић, Ивана В. Јовановић (чак 20 глумаца игра у представи!). Односе међу њима – ко је ту ко, шта и коме – понекад је тешко „похватати”, као и поједине редитељске поступке онеобичавања реалистичког приказа тока радње (као што је онај кад се део представе у назнакама изводи као проба, односно позориште у позоришту). Потпуно препуштање, пак, праћење основне линије наратива – животну хронику мудре стармале главе Ђорђа Лебовића у маестралној изведби Марка Марковића, „крпи” све, условно речено, недостатке модернизоване, а суштински старомодне представе (изречено без негативног вредносног предзнака).
Сомборска публика представу је пратила с великом пажњом и наградила вишеминутним аплаузом. Можда ништа, ни Лебовићево дело, ни дејство човечанства, није дефинитивно, и баш као што каже наслов Semper idem, увек је исто – глупост, мржња, обест, рађају злочин. А уметност?!?
Игор Бурић
(Дневник, 6. 12. 2019)
На најмање два начина је могуће разумети податке да је током последњих месеци аутобиографски роман Ђорђа Лебовића Semper idem постао најпродаванији наслов у сомборским књижарама, те да је ово и најчитанија књига у тамошњој градској библиотеци. Уосталом, како ових дана сведочи један Сомборац, иначе виђени позориштник, на сомборској пијаци продавачице, нудећи робу, обавезно питају да ли је купац прочитао ово Лебовићево дело и шта о њему мисли. Свако ко не познаје Сомбор без много дилема ће закључити да је овакво занимање за Semper idem одраз типично маловарошке атмосфере, док ће редовни посетиоци овог града детектовати типично сомборски однос према градском театру и његовој уметничкој мисији у локалној заједници. Сомбор, наиме, одавно живи животом свог позоришта, а то је био случај и пре но што је на тамошњи репертоар стављен овај наслов. Драматизација романа Semper idem је с много ваљаних разлога постала део једне од репертоарских линија Народног позоришта у Сомбору, одређеном наловом Сомборске приче. На тај се начин – и уз помоћ инсценације Лебовићеве књиге – систематски гради однос позоришта према Граду, учвршћује се веза какву је, нажалост, ретко препознатљива у програмима театара других наших средина.
Нема сумње да је Semper idem, као дело чија се радња делимично одвија у Сомбору, између осталог, и омаж граду на северу Бачке, али је у драматизацији и режији Горчина Стојановића ништа мање присутна и сурово прецизна (и тачна) вивисекција локалног менталитета и тамошњег погледа на свет. Дакако и оног малограђанског.
Но, није малограђанштина темељна идеја од које редитељ полази и којом се бави у сомборској представи. Неће то бити ни још два елемента који се на први поглед гледоцу представе намећу као изузетно битни. Није то, наиме, ни судбина Јевреја у вртлогу Другог светског рата – а управо су представници овог народа махом главни актери Лебовићевог романа, баш као што то неће бити ни драматична предратна и ратна епизода из историје Сомбора.
Видећемо да Стојановића интересује нежна, каткад веома лирска а неретко изразито сурова Лебовићева прича о одрастању, кишовски интонирана исповест о првобитно рајској башти у којој су рани јади једног дечака, стицајем повесних околности, прекривени пепелом. А те су околности налик онима које су одредиле и животну и књижевну судбину Данила Киша. Трагове управо тог пепела препознајемо у сомборској представи. То што се исповест дечака, главног јунака ове „фантастичне хронике једног детињства“, преселила из првог плана књиге у главни ток сомборске представе не значи да редитељ релативизује драматичне и трагичне околности конкретне повести. То, уосталом, није чинио ни Лебовић, мада је у својој књизи имао довољно простора да детаљно приказује друштвене и историјске околности у којима се одвијао период његових раних јада. Наиме, постепена најава рата и предстојећег погрома над јеврејском заједницом све време виси у ваздуху и постепено се надвија над животима и главних актера представе.
Дакле, као што је то случај код Киша, и Лебовић у роману, а самим тим и Стојановић у драматизацији, бира дечју визуру на страшне догађаје и све токове приче провлачи кроз процес одрастања и сазревања једног дечака. На тај начин се детињим погледом на стварност успоставља дистанца у односу на ужасне аспекте живота. Ни у овом случају избор песпективе нема везе с релативизацијом повесних чињеница, али с друге стране управо ова перспектива омогућава да историјска фактографија буде одмеравана другачијим аршинима – не више повесним но уметничким. Отуда гледалац представе стиче утисак да је преко реалног живота, као веловима од тила који су део сценографије, превучен прозирни застор који наизглед повремено замагљује визуру, али и сугерише варљивост сећања.
(…) Укратко, редитељ нас доследно, од једне до друге епизоде Лебовићеве повести, води кроз радњу романа. Наравно, Стојановић – и као редитељ и као драматизатор – оправдано сажима приповедање и, поштујући принципе и хронологију пишчеве нарације, повременим елипсама прави скокове кроз време.
На самом почетку представе, како и налаже старозаветна прича, повест бива зачета из ништавила. Позорница је празна, сценографије нема, односно готово да је нема. Изнад сцене је, наиме, сат. Показује да је задњи час – пет до дванаест. Премда је главном јунаку, Ђорђу, живот тек отпочео, време му је одмерено. Тридесете су године прошлог века, Хитлер је ступио на повесну сцену и Јеврејима време истиче. Уједно, то ће бити и мера која одређује трајање живота главног јунака у еденској невиности. Слике се муњевито смењују, но без обзира на сценску сублимацију, Стојановић пушта да свака секвенца Ђорђевог детињства траје, јер ће то бити сећања од којих ће он доцније живети. У исти мах, кроз та ће сећања данас, посредством театра, васкрснути стари Сомбор. Све се, дакле, одвија кроз фрагменте, безмало трептаје. Једна за другом ће минути и породичне драме и трауме; нижу се крокији-портрети поједних чланова шире и уже фамилије; упечатљиве тренутке дечакове среће смењују његова разочарења; животна искуства која постепено стиче учиниће од безбрижног дечака мудрог момчића; његова рана другарства, и прве љубави, и сексуална искуства, постепено прекрива фина копрене саткана од онога што Киш одређује појмом болне спознаје „узнемирујуће различитости“.
Управо ће она Ђорђа испрва, још у Сомбору, у великој мери збунити, али и формирати, пратиће га када се пресели у Загреб, а и доцније, кад се буде вратио у родни град, да би елеменат „узнемирујућег“ дефинитивно испао из синтагме када Ђорђе буде отпремљен у Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен. Јер тада ће детиња слутња постати судбинско одређење, а по ко зна који пут ће бити потврђена истина да је зло увек исто, дакле semper idem. Као што је писало изнад порте сомбрске цркве. Но, то је већ нека друга прича. Њу, барем у роману Semper idem, Лебовић није записао, па је отуда неће бити ни у сомборској представи. Доба невиности и сомборско-загребачке младости неумитно је прошло.
И управо стога онај сат који све време лебди изнад позорнице, на почетку последњег чина више неће имати казаљке. Време је, наиме, дефинитивно избрисано, оно је престало да има било какав значај. Ђорђе је, истина, преживео нацистичке логоре, али је и занавек избачен из еденске баште.
У том контексту ће и реално време трајања представе изгубити смисао. Шест сати сомборске инсценације Лебовићеве животне исповести не траје ни секунд дуже но што је потребно да би фрагменти једног живота били преточени у аутентичну и узбудљиву позоришну приповест.
Оно што, међутим, и те како има везе с временом, и то са реалним трајањем сценске игре, јесте концентрација и посвећеност сомборског глумачког тима. У сјајном ансамблу у којем је, с обзиром на редитељску концепцију, уистину тешко начинити поделу на главне и споредне роле, ипак су се издвојили Марко Марковић који је играо лик главног јунака, Ивана В. Јовановић у роли његове мајке, Саша Торлаковић као Ђорђев деда те Срђан Алексић као његов очух. Марковић је своје глумачке задатке решавао с фино успостављеном унутрашњом дистанцом, избегавајући замке баналног тумачења лика детета, сводећи манифестовање детињастости на покрете и каткад гестове. А опет, успевао је да пронађе решења и адекватне глумачке поступке којима је успешно и сугестивно креирао карактер знатижељног дечака који прерано сазрева и генерисао је ситуације у којима је било неопходно приказати Ђорђеву младалачку наивност и, што је много важније, невиност. На тај начин, Марковићев Ђорђе је истовремено био и главни актер приче, њен главни покретач и наратор који са дистанце – временске и психолошке – коментарише њен ток.
Александар Милосављевић
(Рефлексије, Трећи програм Радио Београда, 7. 1. 2020)
Расап слике једног света
(…) При оваквим театрализацијама или екранизацијама редитељи се обично одлуче да се фокусирају на неке аспекте монументалног књижевног дела који их највише интригирају и при томе им изгледају најпогоднијим за безболну промену форме; Горчин Стојановић, међутим, као да хоће сад и хоће све, као да је решио да истера привидни каприц и обухвати такорећи све иоле важне, или можда и не тако пресудно важне, тематско-мотивске тачке Лебовићевог монстр-штива, не питајући за цену у људству и материјалу. Body count: представа Народног позоришта у Сомбору, онаква каквом су је виделе очи премијерне публике, траје безмало шест сати, уз три паузе, и окончава се тачно, али хидрометеоролошко-заводски тачно у поноћ, док напољу звоне звона сомборских цркава, а ми се више не питамо за ким звоне, јер смо о томе подробно и упечатљиво обавештени у претходних шест сати, који минут горе-доле.
Да би све ово било уопште могуће морао је Стојановић, након огромног драматуршког рада, покренути механизам какав ни јаче и веће куће не би тек тако могле да пусте у погон. На сцену је истерао све што му је било на располагању: и првотимце, и резервну клупу, и јуниоре и госте; неки су ту у више рола, сви остављају срце на дасковитом терену, а Марко Марковић као центарфор-наратор, у особито деликатној трансформерској улози осетљивог лебовићевског субјекта од његових најранијих сећања па до раних младићких дана, онај је коме је на плећа запало да се на њему представа одржи или сломи, јер ако њему не поверујемо од прве и не одржимо такав однос до краја, чему онда све друго, то јест, чему сав тај, да простите, театар чије се кулисе наједаред одвише провиде, чим не ферцера оно на чему би требало да се држи, што му је кичма? Али се одржало и држи се: Марковић је, није да није, приказао раскош својих глумачких могућности а да, уз врло ретка искакања која су, што би се рекло, проблем не до краја прочишћеног концепта (нпр. неке сувишне и неукусне персифлаже за забаву локалне публике, попут оне с Буњевцем), није посезао за јефтиним пречицама до публике коју би, тобоже, требало повремено мунути у ребра да не задрема погубивши се у овом целовечерњем збитију.
(…) Тај блуз потопа свега бољег и наизглед постојаног, тај расап слике света, ова представа хвата поуздано и тачно, разиграно и без гњаважне поучителности, богатство и колоритност ликова лебовићевског породичног и ширег имагинаријума овде је уз много труда и с бројним искрама глумачког дара оживљена, особитом алхемијом обеспапирена и упризорена, и то гледаоцу чини преживљавање те дуге вечери нетешким, мада остаје питање није ли могла бити, с уметнички не-инфериорним исходом, сажета за сат или (о, зломисли!) два? Можда би публици изван Сомбора, којој неће бити тако битна баш свака референца на, шта знам, Чонопљу, Дероње или Стапарски пут то више пријало? А можда и не, напослетку, није то најважније. Ова представа није штедљива према театарском времену, али га ипак инвестира понајчешће плодоносно.
А зашто онда од самог почетка говорим о поразу? Зато што је он, рекох, неминован у овој врсти одмеравања, он је унапред уписан у очекивања и уметника и публике, бар ако говоримо о озбиљним људима, а свакако се овде нећемо бавити луфтикама… Semper idem, Лебовићев, остаје нерешен домаћи задатак који би и многи други, ако имају херца, могли покушати да решавају, али Semper idem, Стојановићев, ту нема пред чиме да погне главу. Представа без преседана у рецентним сезонама, особена и важна, одважна у одмеравању с највећим изазовима који се данас пред озбиљан театар уопште могу поставити.
Теофил Панчић
(Време, 4. 12. 2019)