64. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
26. MAJ – 3. ЈУН 2019.
По мотивима драме Љубомира Симовића
ХАСАНАГИНИЦА
Режија: Андраш Урбан
Новосадско позориште/Újvidéki Színház Нови Сад
(…) Андраш Урбан узима тек толико из Симовићеве драме, подједнако колико и из народне баладе о Хасанагиној жени, да би задржао основни сиже драмске приче, а потом, на себи својствен, радикалан начин, и сасвим у духу савремених позоришних пракси, поставља представу у форми панк концерта, чији су основни потпорњи тематизација односа према жени, разумевање њене улоге у друштву, бунт и отпор према сваком насиљу, физичком и идеолошком. Најзад, можда и на првом месту, проказивање и обрачун са свим облицима манипулације. Политичност представе садржана је не само у отвореном друштвеном ангажману него у промишљено спроведеним поступцима актуелизације и реконтекстуализације изворних текстуалних предложака и доследној примени савремених, референтних позоришних пракси сценске презентације.
(…) Хасанагиница, у сувереном, снажном, упечатљивом тумачењу Марте Береш, која својом етеричном појавом и одлучним ставом, налик панк хероини, пркоси патријархалним, мачистичким, ретроградним друштвеним нормама и политичкој пропаганди, није само носилац основних, круцијалних значења, темељних идејних и идеолошких матрица представе, него синоним бунта и отпора, контрапункт свеопштем насиљу и нитковлуку.
Слободан Савић
(РТС 1: Читање позоришта)
Симовићева „Хасанагиница” као Урбанов перформанс
Комад Хасанагиница Љубомира Симовића, познато је, једно је од квалитативно најкомплекснијих дела домаће драмске књижевности.
Обрађујући чувену народну лирску поему, данас упитно босанску, српску, хрватску, заправо, како је првобитно забележено, „морлачку баладу“ (илирска балада) о жени која страда ни крива ни дужна, Симовић је на модеран начин „препевао“ нешто општепознато на једном, емотивном слоју, указујући на низ других слојева и нивоа, као што су друштвени и политички, али и родни, да будемо актуелни.
Већ прва сцена у представи Хасанагиница у режији Андраша Урбана, објашњавајући порекло Хасанагине жене, жене која нема ни своје име, указује да га она има, да није „без репа и корена“ (драматургија Ведране Божиновић). Беговско порекло Хасанагинице само појачава њену трагичку судбину, живот којим не располаже сама, него зависи од мушких, у представи наглашено негативних утицаја. Ти утицаји сежу од позиције моћи „јачег пола“, представљених кроз војни и политички ангажман.
Увођењем сонгова, музичке структуре (композиторка Ирена Поповић Драговић), живом изведбом глумаца ангажованих за свирање и певање, оркестрацији од бубњева, бас и електричне гитаре до гусала и вокала, представа дебело одудара од линеарног драмског тока и постаје инспирисана мотивима Симовићеве драме, слободна од позоришта у класичном смислу изведбе, више нешто налик концерту, перформансу поводом теме/тема.
Марта Береш која игра Хасанагиницу, упечатљиво белу, лепу жену, међу распојасаним мушкарцима често „терористички“ забрађеним и у војном костиму, који до краја прелази у „мирнодопски“ скројена одела и кравате моћника (костимографија Милице Грбић Комазец), у једном тренутку бива залепљених уста, што ће рећи да њена страна приче не може ни да се чује, али чује се. Оно што ће она да каже, одигра, отпева, уз помоћ хора својих пасивних сестара по роду, мајки (Хасанагину игра Терезиа Фигура, а Пинторовићеву Ливиа Банка), макар причали вицеве на свој рачун, удараће много ниже у стомак него скакутање и сиљење мишића мушких колега, у извођачком смислу подједнако упечатљивих. Када се сви они преобуку у жене, и у једној од такорећи „оф“ сцена почну да причају своја искуства са положајем жена у савременом друштву, по експлоатацији не само сексуалности и даље „наопако“ мушком, учиниће ствар још узбудљивијом.
Иако драмски, Симовићев вишеслојни ниво приче о Хасанагиној жени оваквим уметничким третманом није потпуно занемарен, него више појачан експресивношћу изведбених техника и средстава, Андраш Урбан као редитељ не пропушта прилику да представом проговори и о актуелним политичким темама и дилемама. У једној од сцена, кад доминантно насилни актери одлучно изговарају шта све нису радили – ратовали, приватизовали, рушили, силовали, масовно убијали – „крије“ се одговор из контре актуелној „сцени“, некада супротстављеној „турском дивану“. У тој сцени, сви умивени, лепи, одговорни, ни посредно нису криви за оно што њихове жене, и не само оне, трпе и на шта, хтели не хтели, сви морају да пристану.
Хасанагиница у Новосадском позоришту није темпирана бомба, то је бомба која је давно експлодирала, а сада нам се њени парчићи забијају у лице. У образ.
Игор Бурић
(Дневник, 4. 5. 2018)
Драму Љубомира Симовића Хасанагиница Андраш Урбан, у сарадњи са драматуршкињом Ведраном Божиновић, користи да проговори о насиљу над женама и заиста незавидном положају жене у патријархалном друштву. Актуализација је овом приликом била немилосрдна; од драме је остала основна линија радње, али се многи тренуци одлично преливају из прошлости у садашњост. Негде на почетку драме, у војном логору, један од војника рећи ће како радо има све жене – и „ђускалице, гарнизонке, хоћке и нећке, и радодајке” и тако даље. Тај део драме, који је по себи довољно дуг, Урбан узима и од њега прави изванредну провокацију.
Насловну улогу тумачи Марта Береш, и она ће бити сасвим истурена у први план. Она, плава и лепо грађена, биће парадигма сваке модерне жене. С друге стране, жене које потичу из патријархалног система, Хасанагиничина мајка (Ливиа Банка), и мајка Хасанаге (Терезија Фигура), представљаће онај интериоризовани патријархални принцип који женама свеједно спочитава онако како би им мушкарци то чинили, и који јесу стуб одржања тог и таквог система (овде је подела иначе доста успешна, јер две глумице веома личе, а Марта Береш се од њих доста разликује, па се заправо и визуелно стиче слика колико модерна жена одступа, или би требало да одступа, од патријархалних норми). Неке ствари, међутим, биће заједничке за све жене.
С тим у вези, друга ефектна сцена биће након сонга којим Марта Береш износи кредо модерне жене, а који јасно и (поприлично) гласно говори да жена није само сексуални објекат, да није њена једина функција да роди продужетак нацији, држави, цркви, те да она постоји апартно, као целовита личност, од једнозначне улоге коју намеће друштво. Међутим, сценска метафора која се том приликом ствара, вишезначна је и одиста успела. При крају сонга који изводе све три жене, свим трима су хаљине умазане крвљу – тамо где је утроба. С једне стране, то се може тумачити као друштвена означеност жене да се посматра само кроз процес рађања; с друге стране, она још боље проради када Хасанагиница каже да неће да рађа за ратове, масовне гробнице, да би држава њену децу у својим ратовима убијала. Овај, неколико пута поновљен сегмент даће додатну тежину знаку који му претходи и створиће нову метафору — плод те исте утробе осуђен је на пропаст чим је рођен, због друштва у којем је рођен…
Ивонa Јањић
(Преузето са сајта Независна критика)