11. JUGOSLOVENSKE POZORIŠNE IGRE
3 – 12. maj 1966.
Ivan Cankar
SABLAZAN U DOLINI SVETOG FLORIJANA
režija Mile Korun
Slovensko narodno gledališče, Ljubljana
Možda nije slučajnost što je od sedam Cankarevih dramskih dela baš Sablazan od prvog izvođenja doživljavala najsamosvojnije, međusobno najprotivrečnije i istovremeno manje ili više oštre, pretežno negativne odjeke. To saznanje neizbežno nas ponovo vraća tekstu i ideji Sablazni kao onom „krivcu“ koji je omogućavao takvu stvaralačku raznolikost i različitost, samosvojnost i krajnosti… Upravo ispovedna, idejna i stilska „univerzalnost“ ove farse onaj je inspirativni I spoznajni temelj iz kojeg su opravdano nastajale raznolikost i različitost interpretacija i koji je, napokon, urodio novom, ništa manje samosvojnom i smeonom Korunovom varijantom Sablazni. Pomenuta „univerzalnost“ Sablazni ne omogućava samo različite interpretacije nego jednako i pre svega vazdašnju pozorišnu autonomnost i visprenost, angažovanost, pa i današnju, ovdašnju aktuelnost.
…Idejni smisao Korunove interpretacije je razgolićivanje besmisla šentflorijanštine. Čovek je u nju ogrezao zato što je prisiljen da živi u svetu besmisla. Umetnost i, možda pre svega, pozorišna umetnost ona je mogućnost kojom čovek treba da prevazilazi besmisao (ako ga ne može i ukinuti). Zar se posle svega toga Korunova ispovedna ideja, iz osećanja fend’sjekla presađena u savremeno osećanje i saznavanje sveta te oblikovana stilskim nadahnućima sadašnje, žive, agresivne – mada možda malo hladne – grotesknosatirične estetike u suštini malo razlukuje od Cankareve ideje Sablazni?
Vasja PREDAN