[cmsmasters_row data_shortcode_id=”9e53024489″][cmsmasters_column data_width=”1/1″ data_shortcode_id=”74fd47e001″][cmsmasters_text shortcode_id=”a23eabebd8″]
РЕЖИЈА: ЈУГ ЂОРЂЕВИЋ
Костимограф: елимирка Дамјановић
Сценограф: Југ Ђорђевић и Велимирка Дамјановић
Композитор: Јулија Ђорђевић
Мастеринг и пост продукција звука: Горан Бугариновски
Дизајн Плаката: Драган Дејановић
Играју:
СОЊА Јелена Филиповић МИРЈАНА Радмила Ђорђевић ДЕДА Ненад Недељковић ИВАН Бојан Јовановић
* * *
Техничка екипа:
Шеф технике: Мирослав Илић
Тон: Горан Стојковић
Светло: Ненад Костић
Гардероба: Јованка Михајловић, Весна Младеновић
Реквизита: Јованка Михајловић
Декоратери: Милан Стојчић, Драган Ђорђевић, Дејан Пандић
Директор позоришта: Ненад Јовић
Премијера – 21. 02. 2018. год. – Дом војске у Врању
* * *
Реч редитеља
Бавити се позориштем у Србији, а поготову у унутрашњости, са собом већ носи одређене компромисе. Млади аутори од почетка своје каријере у оваквом окружењу граде и негују своје етике крајње скромно. Управо у томе је можда наша препознатљивост, а ја сам вам управо навео најгори изговор за свој редитељски израз – а то је сиромаштво позоришне продукције у којој радим и у којој сам одрастао.
Надао сам се да ће моја прва режија у Врању бити у истој згради позоришта из које сам јула 2012. отишао на пријемни испит. Међутим, време је имало мало другачије планове, и ево мене ипак у Врању, у једном алтернативном простору који подражава театар. Што је опет својеврсни парадокс. Јер, ко је тај који може да каже, шта једну зграду чини или не чини позориштем? Ја у то не верујем. Позориште је ту где желимо да га видимо. Ви и ја смо сада позориште, зар не?
Ако претпоставимо да је живот један парадокс, онда је вероватно тако и са позориштем, односно сценом. Поред свих медија данас, илузија у позоришту ми често изгледа банално и неистинито. С друге стране, код мене и даље постоји вера у илузију, јер да није тако вероватно се не бих ни бавио овим позивом. На свему овоме, из једног зачараног круга парадоксалности, стварам неко своје позориште.
Понекад ми је важно да дефинишем шта је то што ме тренутно окупира у театру, а понекад не. Некад су то мисли које се у мени гомилају годинама, а некад прочитам чланак који ме толико разнесе у тренутку, да имам потребу одмах да одреагујем. Повлашћеност наше професије лежи у томе што ми имамо могућност да на такве нагоне реагујемо стварајући уметничко дело са жељом да оно комуницира са другима. Позориште је свуда, на нама је само да одлучимо да га приметимо. Морам вам признати да су ми улице велика инспирација.Познаници често мисле да их намерно игноришем на улици и ретко ми верују да се то дешава јер се, док се мимоилазимо, недалеко од нас одиграва животни Марлоу, Ведекинд или Станковић, зашто да не…
Југ Ђорђевић
[/cmsmasters_text][/cmsmasters_column][/cmsmasters_row]