[cmsmasters_row][cmsmasters_column data_width=”1/1″][cmsmasters_text]
ЦАРСТВО НЕБЕСКО / КИНГДОМ ОФ ХЕАВЕН
(ЕПИКА БАЛКАНИКА / ЕПИЦА БАЛЦАНИЦА)
Режија: Јернеј Лоренци
Драматургија: Матиц Старина
Народно позориште у Београду и БИТЕФ театар, Србија
Сценограф: Бранко Хојник
Костимографкиња: Белинда Радуловић
Композиторка: Кармина Шилец
Кореограф и асистент редитеља: Грегор Луштек
Сценски говор: Љиљана Мркић Поповић
Извршни продуценти: Јована Јањић, Милорад Јовановић
Организаторка: Наталија Игњић
Инспицијенткиње: Сања Угринић Мимица, Маја Јовановић
Суфлер: Гордана Перовски
Асистенти редитеља: Тара Манић, Југ Ђорђевић, Растислав Ћопић
Асистент костимографа: Дуња Костић
Асистент организатора: Милош Голубовић
Техничка реализација: Народно позориште у Београду и Битеф театар
Играју: Олга Одановић, Наташа Нинковић, Нада Шаргин, Хана Селимовић, Бранко Јеринић, Никола Вујовић, Бојан Жировић, Милутин Милошевић, Славен Дошло
Фотографије: Соња Жугић и Јелена Јанковић
ИНТЕРВЈУ ЈЕРНЕЈА ЛОРЕНЦИЈА ДНЕВНОМ ЛИСТУ ДАНАС
Јернеј Лоренци, словеначки позоришни редитељ
Зашто волимо бити само јунаци или само жртве?
Словеначки аутор Јернеј Лоренци, један од најзначајнијих позоришних редитеља у региону, припрема своју прву београдску представу.
Пише: Марија Кртинић
Београд, 11. јун 2017. године
* Пројекат Епика балканика, осмишљен по мотивима српске епске поезије, копродукција је Драме Народног позоришта у Београду и БИТЕФ театра, а премијера је планирана на јесен у оквиру наредног 51. Битефа. На овом фестивалу публика је више пута имала прилике да погледа пројекте овог аутора – Олуја, Помахнитала локомотива, Илијада, од којих су неки и награђивани на овој манифестацији. Лоренци важи за једног од најпродуктивнијих словеначких редитеља, а међу више од 40 потписаних представа (Антигона, Медеја, Дон Жуан, Отело), често се налазе комади инспирисани древним причама и митовима. Тако је на сцени СНГ Драме у Љубљани недавно поставио Библију.
О миту и његовом утицају на наше поимање прошлости и садашњости у разговору за Данас говори Јернеј Лоренци.
Епика балканика биће ваша прва режија у Београду. О чему је тачно реч – која дела српске народне поезије ће бити основа представе и коју приповедачку нит ћете пратити?
– Коначни избор ћемо направити заједно с глумцима и сурадницима. Прво желим чути како ти текстови звуче, какву врсту интерпретација омогућују, колико побуђују имагинацију, колико емоцију. Али сигуран сам у одређене теме које ме интересирају: љепота и снага (старе) поезије, однос између јунака и жртве и зашто волимо бити само јунаци или само жртве и колико је танка граница између те две позиције, колико прошлост утјече на садашњост и зашто може постати (само)убилачка, и окрутност и љубав, наравно. Свакако ће бити занимљиво.
Да ли ћете се дотицати епске поезије других народа на Балкану и различитих визура истих јунака и догађаја?
– Нећемо. Али играт ћемо се са опозицијама старо–младо, женско–мушко, појединац–колектив, говор–певање, илузија–алузија.
Да ли то што сте Словенац доживљавате као предност или ману у раду на овој теми? У којој мери сте се раније сусретали са балканским народним песмама и мислите ли да су и за ваше пансловенске корене оне важне?
– Као Словенац сам у великој предности, али та позиција има и бројне мане. Пошто не знам контекст тих прича, слободнији сам и незаражен, а истовремено ће контекст на некој разини бити једнако важан као сам текст. У разумевању контекста ће ми помоћи глумци и други, надам се. То ће бити мој први сусрет са балканским народним песмама, барем у пракси. И наравно, јако су важне, не само зато што сам Словен. У народном благу крије се нека чудесна љепота и непосредност, оно има снажан ритам који сличи на ритам љубави и смрти.
Српска епика није важна само за српску књижевност. Кроз њу се у Србији тумачи историја, обликује верски живот, стварају политичке идеологије… Шта о једном народу говоре његове народне песме?
– Могу говорити о величини и дуговјечности неког народа, ризница су његовог генотипа, дају осећај припадности, неку врсту сигурности и заједништва, а опет, с друге стране, могу бити и извор фашизма и зла.
Шта се дешава ако мит доживљавамо као неупитну истину, ако вековима касније своју прошлост и будућност обликујемо око народних песама?
– Деси се катастрофа. Сва деструктивна друштва се обавезно позивају на прошлост, оно стварно, па и митско. Онда се збиља и мит помешају и следи деструкција.
Ви сте се у својим режијама често бавили митовима – од Антигоне, Медеје, Орестије, до Епа о Гилгамешу, Илијаде, па чак и Библије. Зашто вас занимају ове велике приче коју су темељ европске цивилизације?
– Не знам тачно, али већ одавно сам опсједнут древним причама, тим првим документима људскости. У њима су предивна и дивно болна свједочења непроменљивости човека, његових хтјења и фрустрација, тражења смисла, покушаја превазилажења самоће, билдање властитог ега, тема смрти и вечности, љубави и мржње итд., а све те приче су исписане на феноменалне, скоро па телесне начине. И онда ме занима колико могу постати наше, садашње, колико утјецајне, а не мислим интелектуално, више физички, ритмички.
Шта о савременом европском друштву говоре те древне приче и њихови јунаци? Колико оне утичу на свест и морал модерног човека?
– На свој песнички начин говоре о архетипским хтјењима човека некад и данас. У хтјењима се нисмо мењали: моћ, част, слава, бол, самоћа, туга, јад. Али нитко их не чита, нитко слуша, скоро нитко. Од њих се узима само по потреби, најчешће политичкој, вулгарној, националистичкој. Тужно.
Митови носе и митско шватање времена које подразумева циклични повратак једног истог. Чему се Европа онда може надати? Шта је чека у њеној будућности?
– Немам појма. Некад се бојим. И често сам љут. И пуно тога не разумем.
Шта су модерни митови? О чему би уз гусле певао модерни европски песник?
– Певао би о Хитлеру и Че Гевари и Мајклу Џордану и паду Берлинског зида, можда. Можда о антидепресиву и вијагри. Можда о ЦЕРН-у и Хаблу. А сигурно би певао да не буде тако проклето сам.
ЦАРСТВО НЕБЕСКО ИЗ УГЛА СЛОВЕНЦА Јернеј Лоренци о инспирацији српском епском поезијом
Татјана Њежић | БЛИЦ
……
Говорећи о бављењу српском епском поезијом, казао је: „Увек крећем као да се заљубљујем. Први мотив је питање инстинкта, интуиције… некад чак и нагона. То претходи било каквој рационализацији концепта, интелекта. Кад се догоди та искра, онда је то то.“
Српска епика из ваше визуре?
– Српска епска поезија, наравно, није непознаница, али нисам знао да Србија има такву ризницу поезије. Можда је, уз Индију, и светски рекордер епске песме. Непосредност, чистота, комбинација чежње и вере, љубави и части, непоколебљивости и снишодљивости, интимно – јавно, збиља – мит. Питање односа приповедања и проповедања, где је граница, када прво постаје друго…? Епска поезија је различито сагледавана у различитим контекстима. Тражићу пут између лепоте поезије и историјских контекста, лепоте поезије и комуникације са садашњошћу.
Помињали сте да је једна од њених кључних оса: однос жртва – херој, јунак – жртва.
– Историја је састављена од те две крајности, као да ништа друго не постоји, а људскост је увек између. Стварност никад није једнозначна ни једнострана, ниједна људска одлука такође… Увек има оно што измиче, а мене управо интересује тај простор измицања. Живот није црно-бело. Све је у томе како прихватате позицију живљења и стварања. Историје такође. А у том односу кључна је несигурност.
Говорећи о позоришту рекли сте да је оно место где у процесу рада треба застати?
– Живимо заробљени трчећи од једног кредита до другог. Бар је позориште место где се може мало застати. Смирити хтења, хистерију, па и своје амбиције и доживљаје. Етика у стваралашту! Колико год да својим радом храним моје ја оно је увек условљено са “ја” оних других.
…..
Какав је однос према времену у ком живимо?
– Жао ми је што доминира осећај велике несигурност, али из погрешних побуда. Није то несигурност у есенцијалном него у егзистенцијалном смислу. Штета. Човека је увек страх, и мене, али ако је страх баналан, онда је и човек баналан. Ако је страх инициран нечим дубокоумнијим, настојањем да се докучи та празнина о којој смо говорили… желим осећати тај, а не овај банални. Јер банални страх има баналне последице, а баналне последице су скоро увек пут у неку врсту фашизма…
[/cmsmasters_text][/cmsmasters_column][/cmsmasters_row]